U džamijskoj avliji, 1992
|
|
Omer i Rasim uvrh harema,
u podnevnoj molitvi leđima prema kapiji, vojska u naletu, stotine čupavih glava. Klečimo i molimo se uz kljusad što puna su šrapnela: Mi smo Ja-sin, i Omer u onoj čistoj košulji ježi se kao da postaje kamen, i gleda praznično janje, gleda himber i baklavu, i taknut zanosom žrtve, plane u imenu okaljane Domovine. Prstom pokazuje na nas bradata spodoba: Ovo više nije vaša kuća - Nije vaša, odjekuje u meni, dok laktovima oslonjen sam na serdžadu i znam: naša je kuća. Znam: i budućnost kamena je prah, jer sve će proći kroz Božije sito. Ali, nikad isto njihova prilika, nikad isto naše mlado srce. |
Svako umnožavanje, obrada ili publiciranje na ovim stranama
objavljenih djela najstrože je zabranjeno i mora mu prethoditi pismena suglasnost autora
djela ili nosioca autorskih prava.
Ova strana je dio projekta Kitabhana.Net |