Osmanović, Hanifa

Nije mi bilo džaiz
što sam se vašem rađanju
plaho radovala.
Pruženim ručicama
pri prvim koracima.
Sad sam starica
više zbog boli nego godina.
Svehle staračke ruke
krvnim žilama išarane
pružam u prazninu.
U očima mi crveni gajtani
što ih peksinave šake
i krvoločne duše
oštricom noža
na vašim vratovima načiniše.
Omere, Ibrahime, Huseine, Seide,
četiri zlatne jabuke
majčinim srcem podjednako voljene.
Noću sam vas istim pokrivačem
svoje prečiste duše pokrivala
i po kosi milovala.
Potekla je suza i stala,
na sredini obraza skamenjena
gdje ste me na ispraćaju poljubili.
Eh, da je bilo moguće
da se više nikad ne umijem,
ne saperem i ne rashladim
toplinu vaših usana
a pet puta se dnevno treba abdestiti.
Dokle da stežem srce
da bi me ovaj život manje bolio?
Udarac po prsima ne odzvanja,
nisam se okamenila
već skamenila.
Nije mi džaiz
odveć za vama kaharli biti
već saburiti i Allaha
za dženet moliti.