Osmancevic, Amir

I tako, svanuo je i taj dan: knjiga je izašla iz štampe! Tu radosnu vijest našem je piscu donio, a ko bi drugo, licno njegov izdavac Husnija Lelic. Baš kao pravi izdavac, on je tim povodom u svom stanu priredio akšamluk-party.

Pozvao je autora, zatim jednog momka koji je za sebe tvrdio da se borio u Armiji BiH, pa dvojicu momaka koji su radili za njega a pozvan je i predsjednik Kluba, Rasim Safic. Nije to bila baš neka intelektualna elita, ali Zlatko Sarac se sa savim ugodno osjecao u ulozi slavljenika. Husnijina ljubavnica je na sto iznosila mezu: frcaju bureci, sogan-dolme, biber-meso, dagara, bosanski lonac. Toci se slavonska šljivovica koje je Husnija imao u vecim kolicinama jer ju je uvozio i prodavao Bosancima kao domacu šljivovicu. Ako cemo pravo, sve je nekako bilo u znaku Husnijinog biznisa, pored rakije i pastrme na stolu je bilo i neke vrste feta-sira porijeklom iz Bugarske a koji se prodavao kao original vlašicki sir. Dvojica momaka iz Vlasenice pravili su cak za Husniju, tu nadomak Münchena, kace u koje je on trpao taj sir. Sve je bilo kao original. Posao je išao dobro s tim bugarsko-vlašickim sirom, on se radi pod najtezim uslovima direktno na Vlasicu i od nasih original bosanskih ovaca, a rade ga naši vlašicki cobani muslimani koji i svoj zivot ne zale samo da ga proizveli, moj brate, vako linija ovde a na pet metara odatle oni muzu ovce, i rizikuju svoj zivot samo da bi nama ovde u dalekoj tudjini ublazili muke izbjeglicke, jer kad ga jedemo nama su avlija i kuca pred ocima, tako je, otprilike, glasio Husnijin monolog kad je vrsio plasman robe.

Na kasetofonu su urlaukale nove zvijezde bosanske folk-scene koje vole taj religiozno-romanticarski pristup ljubavnim temama i našoj novoj stvarnosti:

Hajdemo u dzamiju/
da klanjamo teraviju/
sina ceš mi roditi/
u mekteb cu ga voditi.

Na zidu je, uokvirena u pseudo-barokni okvir, visila karta Bosne i Hercegovine, sva se rascvjetala u ljiljanima, a koju je štampalo preduzece "LELIC" a pored karte visila je i nova bosanska zastava koje su za Husnijino preduzece radile neke zene, izbjeglice. Na sic. Razgovor, dakako, nije bio pretjerano akademski, ali, Zlatko je Sarac volio da se povremeno spustim u narod, to je meni nekako stimulativno za moj knjizevni rad, i obogacuje moj knjizevni jezik, oslobodja me hermeticnosti kojoj sam ja, kao intelektualac kabinetskog tipa, veoma sklon. Tako i sada: gotovo sa simpatijama sluša goste kako podriguju, gleda Husniju kako gladi po straznjici svoju zensku a od srca se nasmijao vicu (koji je naknadno shvatio):

-Kakva je razlika izmedju lesija i Banjalucanina?
- Lesi se vraca kuci.

Cak bi se povremeno umiješao u razgovor, tek da bi dao fini, umni, obol ovom narodnom veselju, pripomenuo bi nešto iz slavne prošlosti, o Husein-kapetanu Gradašcevicu, Hrvoju Hrvatinicu i Kulin-banu a izgovorio bi i koju pametnu o novom svjetskom poretku. Prvi se napio onaj što je za sebe tvrdio da se borio u Armiji, da je izašao na lijecenje poslije teškog ranjavanja a onda se nije mogao vratiti jer se zakuhalo sa ustašama.

- Vracam se u redove naše armije cim prizdravim i otvore se putevi - trtljao je ljuljajuci se za stolom.
- A gdje te je pogodilo? - pita Zlatko Sarac, sav vec u namjeri da momka temeljito ispita pa da napravi kakvu pricu za "Oslobodjenje". A mozda i knjigu, ko zna.
- Dobio sam gelere u oba koljena - veli momak i napravi bolnu grimasu kao da ga je tog casa pogodilo. Teške su rane junacke, govorilo je njegovo lice samo za sebe.
- Mozda bi ti mogao - nastavi junak našeg doba - napisati šta o meni, pa da metnemo u novine i moj broj ziro-racuna, znaš kako se to radi, more biti da ima taki koji bi pomogli borca i ranjenika.
- Hajd Sefko u kurac! Nemoj zajebavati covjeka, svi znaju da si prodavo drogu ovda po gradu i da su te sredili oni Rusi jer si upo u njihov rejon - rece Husnijin saradnik.
- To je laz, a znam i ko je to provalio, ti više vjeruješ onom vlahu neg meni...
- Ne vjerujem ja tom vlahu nego ti. Zajedno ste radili, samo on pobjego a tebe ufatili i sjebali ti koljena pajserom. Pa šta si ti mislio, matereti?! Da je ovo tvoj Bosanski Petrovac pa mozeš uvaljivati djeci drogu pred osnovnom za svoj racun? E jesi papak, e jesi papak to je nevidjeno!
- Dobro, hajde, bilo je i toga, ali prije toga sam dobio geler na Vlašicu - veli Sefko.
- Hajde, hajde, ostavi ti tu pricu za humanitarne organizacije, i nemoj plaho lajati medju našim svijetom da si ratovo na Vlašicu jer ako se pojavi neko ko je stvarno ratovo na Vlašicu ima da skikneš. Bolje je da šutiš, ja ti kazem.
- Dobro, a jebeš mi mater ako mi rane nisu ko da me stvarno opalio geler. Sve kolina kvrgava ostala, evo da zavrnem nogavice
- Nemoj, vjerujemo ti - kaze Husnija.
- I mogu ti reci - nastavlja Sefko pošto je odustao od zavrtanja nogavica - kad me grmalj puko onim pajserom ko da me stvarno granata opizdila. Tuce Rus, jebo mater svoju.
- A od cega sad ziviš? - pita ga Zlatko.
- Pa milostiv je nas narod, voli dati borcu. Tako se vade što nisu ratovali, manje ih pece savjest.
- A Sefko je - ukljucuje se Husnija - ko što vidiš, strucnjak za marketing. Reklamira se dobro i prodaje se dobro. A to ti je najvaznije, jer ko zna dobro govno upakovati on ce ga prodati!
- Ko Mancini - dodaje Zlatko, pomalo ponosan na svoje raskošno, enciklopedijsko znanje.
- Koji Mancini, matere ti, znam li ga ja - pita Husnija.
- To ti je jedan talijanski slikar, modernista. On ti je moj Husnija - poce svojim didaktickim tonom educirati prisutne Zlatko - upakovao svoje fekalije, govno, da budem vulgaran, u konzervu. Na nju napisao Umjetnikovo govno, neto trista grama, i sa tim zaradio dobre pare. Zlatko Sarac je ispod oka promatrao efekat svojih rijeci i svoga znanja. Jos davno je u "Dugi" procitao jedan enterfilet o tom Manciniju, i zapamtio to.
- Eto, vidiš, Zuhdo - kaze Husnija uzbudjeno momku koji je za njega radio - eto vidiš kako se u svijetu radi: ljudi govna svoja prodaju. Go-vna! I to za velike pare ! A ti meni kukaš kako narod nece da kupuje rahat-lokum. Necu to više da cujem! Ima da se prodaje, mora! Covjek govna prodavo i pare uzeo, o jebem ti zivot vaki...moj.
- Ma ne kazem ja Husnija - pobuni se Zuhdo - da narod nece da kupuje. Kupuje, kupuje, al ne more tolko da ga jebeš! Ti narucio šleper rahat-lokuma, pa ko ce pojesti sleper rahat-lokuma!?
- Narod, Zuhdo, narod! Da su pametni svi bi se prifatili rahat-lokuma, a ne rakijetine!
- Pa kome bi onda prodavali rakiju što si je prošverco iz Hrvatske - pita Zuhdo oštroumno.
- To je za otpadnike od vjere, mi moramo zadovoljiti i njihove prohtjeve a oni nek kasnije bogu dragom polazu racune, to se nas ne tice. Ali ja ti govorim o ostalima! Pa ljudi, ima li šta ljepše: zena ispece kahvu, pa na tacnu stavi rahat-lokum, pa kahvenišete. Ima li išta ljepše?
- A imaš li ti Husnija kakav plan oko prodaje knjige, distribucija, disperzija, tako da ide u sve zemlje - ubaci se u razgovor Zlatko kojeg je to kopkalo cijelu noc.
- Ja djelujem više ofanzivno nego disperzivno - kaze Husnija - svi moji ljudi ce raditi na prodaji knjige, ima da ode ko halva pred djamijom, ništa ne brini! Ima da te proslavim u svim zemljama i na svim kontinentima. Nego, de ti za sutra navece spremi lijep govor, bice dosta svijeta u klubu.
- Pa ne znam je li to moralo baš tako brzo, mislim knjiga je tek izašla, da smo malo pricekali na reakcije...- u nedoumici je Zlatko Sarac.
- Pisac, valjda se zna ko je ovde strucnjak za marketing? Valjda ja znam kad treba nastupiti. Suština je u tome da se vaka roba najbolje prodaje kad našima dobro ide na frontu. To ti je tako: stane njima stane i nama. Kad naši dobiju po guzici nema ni prodaje, onda je dzaba i marketing, ne bi krenulo burazere da koka-kola stoji iza mojih proizvoda! Ne idu ni karte, ni zastave, ništa od patriotske bizuterije...
- Ne ide ni rahat-lokum - ubaci se Zuhdo s pokušajem da opravda slabu prodaju.
- To nema veze. To što ti slabo prodaješ rahat-lokum nema veze s tim kako stojimo na frontu. Za to nema opravdanja, ja govorim za sektor bizuterije - oštro mu odvrati Husnija.
- Pa kako to, kakav smo mi to narod, majku mu - pita se pisac a u glavi premece vijesti koje je poslednjih dana cuo na radiju.
- Taki smo kaki smo. Dzaba ti je pitati što ovo ono. Ako naši puše odma ti je patriotizam na leru. A nek samo neko selo osvoje, svi ubacuju u pet brzinu i turbo patrioti! E, neki dan su naši osvojili Trnovo pa to valja iskoristiti.
- Jebo Trnovo. Svaki cas ga uzimamo i gubimo - kaze Zuhdo.
- E moj Zuhdo, nikad od tebe bizmismena, nikad. Ti ceš vazda ostati sibicar sa trznice. Nikad se ti od štanda neceš odlijepiti, meni se cini.
- Pa jel tako il nije? Samo što uzmemo to Trnovo, nije se narod cestito ni iznapijo da to proslavi a ono vlah opet uzme to jebeno Trnovo - objašnjava Zuhdo.
- Jest to tako kad plitko gledaš - poducava ga Husnija kojem je drago da i pisac sluša te njegove marketinske tirade, da vidi s kim ima posla - al de malo razmisli sa tacke bizmisa... Nama to Trnovo valja glave! Gla- ve!
- Kako to, majku mu? - pita Zlatko, kojem takodjer nije jasno o cemu to Husnija prica.
- Vidi pisac, kad naši uzmu Trnovo svi slave, kupuju se karte, zastave, rakija. Trnovo uzmu cetnici i svi tuzni, jel tako? Ne prodje malo a naši opet uzmu Trnovo i opet svi radosni, kupuje se naša roba. A kad bi Trnovo ostalo stalno u našim rukama, ne daj boze i boze sacuvaj i zakloni, mi bi jednom prodali robu i gotovo. Shvatate li sad šta je to marketing i psihijatrija?!
- Mislis: psihologija - ispravi ga Zlatko.
- Da, psihijatrija. To mislim.
- Vidiš, bogati, u pravu si. Nisam nikad o tome razmišljo. Valja nam Trnovo glave - slozi se Zuhdo - da nam je još koje tako Trnovo ne bi znali šta bi od para.
- Da je nama, Zuhdo, više takih korpusa ko što je Prvi, to bi valjalo! A nije ko ovi iz Sedmog i Petog: uzmu nešto pa ne bi pustili ni za šta, dje je tu taktika, strategija. Blentavi Krajišnik zauzme i ne bi pustio sve i da izginu do zadnjeg. Što se nas tice, ovi iz Prvog bolje ratuju.

Zuhdo samo odmahuje glavom, zapanjen šefovim analizama.

- I zato pisac - sad vec s visoka obraca se Husnija našem piscu - sutra lijep govor hocu! Nemoj nipošto da zaboraviš nešto o Aliji lijepo da pripomeneš. A pripomeni nešto i o vojnickoj genijalnosti Rasima Delica. Cestitaj mu Trnovo. Ubaci u govor i moju stranku, nešto vako afirmativno a opet da raja misli kako to ima veze sa mojim bizmisom.
- A koja je tvoja stranka - upita Zlatko koji je vec poceo da biljezi u notes instrukcije.
- Cuj, koja je? Pa esdea, jebo ga ti, koja ce biti?! O nama clanovima reci koju rijec, a spomeni i moju inicijativu sa peticijom...-
- Kakvom sad peticijom - o tom nista ne znam, rece Zlatko.
- Pa ja sam predlozio da napravimo peticiju da se Vlašicu promijeni ime a samim tim i vlašickom siru. Jebiga, Vlašic - vlah, ruzno zvuci, nek se to promijeni, vidiš kako to Srbi rade, Foca je sada Srbinje, a Vakuf je Srbobran. To je moja ideja, i to naglasi, toga se sjetio Husnija, tako reci, nek se zna, jos ce neko drugi sebi pripisati zasluge.
- A ubaci nešto i o našem Klubu, isto afirmativno - umiješa se u razgovor Rasim Safic - nešto ono kako smo mi izbjeglice druga linija fronta i kako smo svi jedna armija. A mogli bi i telegram podrške našem precedniku da pošaljemo...
- Nije loše, boga mi si se dobro sjetio, Rasime, telegram podrske ide obavezno, stavi da ga podrzavamo - kaze Husnija.
- Pa u cemu ga podrzavamo - pita Zlatko i podize pogled sa notesa u koji je jedva stigao da zapise silne ideje i uputstva.
- Pa u svemu - kaze Husnija - šta god radio. I ne radio. I obecavamo da cemo još više od usta otkidati da pomognemo našoj armiji.
- Meni to smrdi na ono kad Tudjmanu šalju telegramne. Gledo sam ja to u Zagrebu, kad sam ono išo u Daruvar po rakiju, i to na televizoru citaju telegrame a narod samo što ne povraca po televizoru - veli Zuhdo.
- De, Zuhdo, matere ti, jedi, pij i šuti. Šta se ti miješaš u politiku? I Titi je narod slao telegrame podrške, to se tako radi kod nas. I što ne bi nas Alija dobio koji telegram kad je on sad nama ko što je Tito bio? Misliš da ce znati da je nazor i da nije spontano...
- Ma nece znati da je nazor, drago je njima dobiti te telegrame, al opet ne bi ja to, šta ja znam...
- Ne bi ti, al tebe niko i ne pita - presijece Husnija daljnju polemiku oko telegrama podrške.

Slavonska šljivovica udarila u glavu našem piscu a još mu gore kad vidi onog laznog borca kako spava. Pošto se dobro ispovracao odlucuje da ide kuci. U ruci mu nekoliko primjeraka svjeze knjige, u glavi mutno. Pa ipak, misli mu šaptahu da se blizi slava, slava, da je to svecani pocetak njegove emigrantske spisateljske karijere.

Udje u kucu, stavi knjige na sto a jednu uspravi uz veliku, kristalnu pepeljaru. Odmace se malo od stola - posmatrao je naslovnu stranu i svoje ime na koricama. Bio je zadovoljan što se i sa ta tri, cetiri metra sasvim jasno moze procitati: Zlatko Sarac. Uopce više nije sumnjao u to da ce "Price iz Banjaluke" postati sastavni dio lektire buducih generacija bosanskih srednjoškolaca.

Upali radio, a na Radiju- BiH spiker je priopcavao da se upravo vode zestoke borbe oko Trnova.

- Samo da Trnovo ne padne do sutra navece - pomisli nas pisac i utonu u san.

Da je teško sastaviti dobar govor Zlatko Sarac zna vec dvadeset godina, još od vremena kad je na drugoj godini studija poceo sastavljati govore za partijske sekretare. A sad ga, evo, vidimo kako se muci cijelo prijepodne da na karticu, dvije stavi sve ono o cemu su sinoc pricali plus sve ono što zeli da kaze o sebi i svom djelu. Negdje oko jedan ustao je od stola. Samo da Trnovo ne padne do veceras, pomisli sa zebnjom i strahom. Zatim ga je Ana dotjerivala pun sat.

Kasno popodne toga dana pojavio se u Klubu baš kako poznatom piscu , uspješnom kako u knjizevnosti za odrasle tako i u knjizevnosti za djecu, i dolikuje. Namirisan, ispeglan, sa novom akten-tasnom u kojoj su poslušno lezali primjerci nove knjige kao i nekoliko starih koje planira izloziti kao dekoraciju i dokaz da on nije šalabajzer kojem je to prva knjiga i koji je jedva docekao tamo neki rat pa da objavi nešto! Govor, napisan pa prepisan da ne bude tipfelera, lezao je u unutrašnjem dzepu crnog sakoa.

Uvodno slovo odrzao je predsjednik Kluba, Rasim Safic. Slozio je nekoliko lijepih recenica o Zlatku, izrazio podršku stranci demokratske akcije i podršku Saracevoj podršci stranke demokratske akcije i ocu naroda, podrzao Armiju i Vladu a onda se povukao na funkciju dezurnog redara: kruzio je oko okupljenog naroda, oštro replicirao onima koji bi ga optuzivali da ih je prevario jer je rekao kako ce veceras pjevati Safet Isovic u njihovom klubu, a jednog je momka cak izbacio iz sale. U silnom zamoru utapao se Saracev govor a samo bi na pomen rijeci Armija i Alija masa pocela rutinirano i vec po navici da aplaudira. Tek poslije jedne odsjecne naredbe, reklo bi se cak prijetnje koju svim prisutnima uputi predsjednik Kluba, masa se malo primiri. Po svom starom dobrom obicaju Zlatko odluci da procita nekoliko prica i tako rasplamsa strasti u prisutnim.

- Otvaram raspravu po pitanju knjige - rece Safic koji se privukao stolu kad je Zlatko procitao dvije price.] Ali, rasprave po pitanju knjige nije bilo. Svi su cutali.
Uvidjevši da bi novonastala situacija mogla pokvariti koncepciju i spustiti patriotsku temperaturu na opasnu razinu, onu na kjojoj se malo ko hvata za dzep, Husnija se hitro uputi ka Zuhdi koji je stajao za sankom i pio pivo.

- De Zuhdo pitaj ga ti nesto, ode ovo sve u helac!
- Šta cu ga ja pitati - kaze Zuhdo - pitaj ga ti. Ja s tim bizmisom nemam ništa, ja prodajem rahat-lokum. I pastrmu.
- Zuhdo, nemoj me zajebavati, neceš ti prodavati ni rahat-lokum ako ja pobudalim. Pitaj nešto, ozbiljno ti kazem.

Zlatko Sarac je ocajnicki nastojao uhvatiti Husnijin pogled. Nije znao šta da radi - svaka sekunda kao godina, niko ništa ne pita, svi bleje u njega i cekaju ko zna šta, cak kao da uzivaju u tome da ga gledaju kako se muci. A kod šanka je i dalje trajala prepirka.

- Pa šta cu ga ja pitati, dje mene nadje, bolan?! Pa ja jedva šest razreda završio i to u onaj komunisticki vakat kad je bilo obavezno završiti osam! Husnija pitaj ga ti, matere ti, nemoj da se provaljujem pred rajom - sad je vec molio Zuhdo sluteci da bi mogao biti predmet smijeha u Klubu samo ako progovori na temu knjizevnosti.
- Ne mogu ja, budalo.
- Pa jest, i ti si završio samo pet razreda - rece Zuhdo, apsolutno bez pakosti.
- Nije zbog toga! Nego svi znaju ko je uvalio lovu u knjigu i kako cu ga sad ja pitati. Moraš ti, moraš! Evo samo ga pitaj jel to sve istina što je napisao.

I Zuhdo nemade kud. Udahnu duboko, podize dva prsta i javi se za rijec. Pisac ovo doceka sretan! Zuhdo se malo nakašlja pa se kao zamisli.

- Ja bi pito druga pisca, ovog...gospodina pisca jel to sve istina u knjizi il je sve izmišljeno ko što se knjige izmišljaju.

Zlatko Sarac je zahvalno pogledao Husniju jer je znao da bez njegovog inzistiranja Zuhdo nikad ne bi ovako trijumfalno ušao u krug aktivne knjizevne publike. Onda protrlja celo, nasmiješi se ali tako da mu se neka tuga vidi u izrazu (tu grimasu je uvjezbavao dugo, dugo, jos kao brucoš, kad se spremao za spisteljsko zanimanje i popularnost kao posljedicu, i kad je zamisljao da je slavan kao Dobrica Cosic). Sklopi ruke.

- Znate, ja spadam u one pisce koji vole da istinit dogadjaj bude temelj literature. Tako je i sa ovom knjigom. Ni jedan dogadjaj nije izmišljen, svaki je istinit samim tim što nije izmišljen. Ali dogadjaj je samo kostur, ono meso, ja bih rekao, to je literatura, to je umjetnost, to je ono što ne moze svako...

Zlatko Sarac napravi pauzu koju Husnija protumaci kao kraj odgovora pa brzo Zuhdi doda novo pitanje, koje je ujedno bilo i zadnje koje je uspio smisliti.

- Pitaj ga koliko mu je trebalo da napiše knjigu i jel se plaho namucio dok je sve to pisao.

Zuhdo precizno postavi novo pitanje. Sad mu se vec pocelo dopadati da ovako razgovara sa piscem.

- Knjiga ne nastaje za jedan dan niti za jedan mjesec. Pisac mora dugo zivjeti sa svojom knjigom da bi je na kraju ispisao. Mora je voljeti svom snagom, paziti je kao dijete ako zeli da ona bude dobra, da zadovoljava kriterije i ukuse citalaca i publike. A sve to nije jednostavno postici.

Zlatko je još pricao kad je Husnija prišao Rasimu Saficu i rekao mu da ode do mikrofona, zakljuci sastanak i kaze kako se knjiga moze kupiti na izlazu. I taman kad je Rasim uzeo mikrofon, jedan momak udje u prostoriju. Drzao je cigaretu u ustima a ruke u dzepovima. Nonsalantno se obrati masi.

- Ljudi, jebalo majko, Trnovo jope palo. Sjebali nas cetnici opet, mater im...

Ovo je imalo, naravno, pogubne efekte po prodaju knjige za biznis. Nasta zamor i komešanje.

- Jebo vaki rat, ko da se igraju zandara i lopova - rece neko u publici.

Narod se poceo razilaziti. Prodano je samo sedam knjiga što je bilo tacno dva posto od planiranog.