Osmancevic, Amir

Melankolican, cak bi se reklo: preko svake mjere utucen, što ce baš poput srpskih srednjevjekovnih hagiografa ostati anoniman i što nikad nece javnost saznati kolike su njegove zasluge u stvaranju knjige "Price iz Banjaluke" (a prema prijateljevom poslednjem pismu sprema se barem deset prevoda!) Nikola Preradovic sjedi i cacka nos. Kuglice sline instalira na vrh palca kao na lansirnu rampu pa ih katapultiira kaziprstom. S tom zabavom prekine jedino kad se Lili pojavi na vratima kuhinje: tamo sprema podvarak.

- Nemoj biti tuzan, Niki - mazno mu se obraca svako malo - mislim, lepo sam ti rekla da se ne upuštamo u to a ti navalio. Ja sam zbog tebe i naše ljubavi pristala.
- Balija, ustaša, prebacice mi nešto para a sve ostalo njemu, i pare i slava! Izašla knjiga, spremaju su prevodi. Ne kaze: hvala ti prijatelju. E vidim ja sada da sa balijama i ustašama ne treba imati posla. A mati mu je iz ustaškog kraja, otale niko nikad niko nije dobio spomenice. Joj, došlo mi je da se ubijem, ništa mi drugo ne preostaje, zar on slavan a ja da ostanem anoniman, ja koji sam najzasluzniji u tom projektu?!
- Kakvo samoubistvo!? Ajd da te lepo vodim u SUP pa da vidiš kako ih naši mlate, kako jaucu, šta sve priznaju, da ti pamet stane, ajd da se malo opustiš. Jel oceš?
- Ne mogu ja to Lili - odgovara joj utuceni pjesnik - ja sam umjetnik, nisam rodjen za takve grubosti.
- A Hemingvej je mogao jelde?
- Šta je mogao? Pa kakve veze ima Hemingvej, matereti, sa muslimanima?
- Ma ne to, mogao je podneti grubosti, omirisao covek krv i barut i postao veliki pisac, razumeš? Iskustvo i to...
- Pa i to što kazeš, samo nemoj zaboraviti da sam ja po vokaciji pjesnik, a on je više novinar, mislim, nije da ga potcjenjujem, nije on loš ali ipak je to razlika, novinar i pjesnik, ne moze se to porediti...
- Bogami, meni je svedno ali bolje bi bilo da se malo motaš oko SUPA i ostalih institucija, da neku pesmu napišeš, pa vidiš kako ono balince radi, sve pesmu na pesmu slaze i uvlaci se...
- Lili, nije da mene ne zanima kako se naši razracunavaju sa balijama i ustašama, ali kako ti to misliš, mi sjedimo a oni njih pred nama marišu...
- Ma ne, ne, imaju tamo dve prostorije, ko u filmovima, mi cemo iz jedne gledati kako ih tabaju a oni su u drugoj i ne vide nas pa ce sve biti spontano. Ja sam išla nekoliko puta. Pravo ko film!

Tako se Ljiljana i Nikola dogovoriše da odu i malo pogledaju tabanje Muslimana. Spremiše se jednog dana: nekako bilo svecano, kao da idu na premijeru u Narodno. Nikola se cutio kao jedan od najpovlaštenijih ljudi u gradu, jer ko to još ima privilegiju da u SUP-u gleda tako nešto in vivo?

Na drugom katu milicijske stanice doceka ih neki inspektor u civilu. Srdacno im krenu u susret pa se još i izljubi sa Lili koja je pocetkom rata otkrila da osim pjesnicke nosi u sebi još jednu, takoreci kolekcionarsku strast: skupljala je poznanstva u vojnim i policijskim strukturama i za novi primjerak u svojoj kolekciji bila je spremna štošta uciniti. Inspektor ih odvede u jednu prostoriju iz koje su, kroz staklo, zatamnjeno sa one strane, sasvim lijepo mogli vidjeti mucionicu, kako su tabadzije od milja zvali sobu u kjojoj su prebijali ljude. Udobno se smjestiše a onda ih posluziše kafom i konjakom.

A u mucionici, Boško Vuksan je pripremao svoju predstavu. Zrtva je stajala okrenuta prema zidu, sa rukama visoko dignutim u zrak.

- Deder, junacino, ruke još malo gore, a sad ispruzi tri prsta i tako se nasloni na zid, tako, odlicno.

Onda Vuksan obilazi oko zrtve. U rukama drzi baseball-palicu ali još ne udara. Moglo se sasvim dobro vidjeti kako covjek drhti od straha. Malo cak spusti desnu ruku ali je brzo vrati u predjašnji polozaj. Uslijedi, nekako neocekivano i brzo, prvi udarac po ledjima zrtve. Onda serija udaraca po bubrezima i slabinama. Covjek se skljoka na pod ali ga Vuksan uhvati za kosu i podize.

- Pa necemo se izlezavati! Nemoj više da ti padne na pamet da se izvaljuješ na pod, kod mene to ne pali. Nema odmora dok traje obnova! A ako opet padneš ko zna oceš li se opet dici! Jel ti jasno, mater ti balijsku jebem u usta?! Jasno?!
- Jasno - odgovori sredovjecni covjek.
- A jel ti jasno da cu ti jebati balijsku mater?
- Jasno je i to - odgovori covjek.
- Šta ti je jasno?
- Da ceš mi jebati balijsku mater.

Onda uslijediše novi udarci palicom. Covjek se na jedvite jade drzao na nogama, ali nije više jaukao, samo je nekakvo stenjanje i krkljanje izlazilo iz njega. Nikola Preradovic je zabezeknuto gledao šta se dešava. Njegova Lili je je ciktala od zadovoljstva a inspektor se nadmocno smješkao, ocito ponosan na svoju zivotinju Vuksana. Onda pritisnu neko dugme i preko mikrofona se obrati svom ljubimcu.

- Bole, daj sad malo oko priznanja. Nek nešto prizna, šta ja znam šta, jebiga, ono, nešto...
- Šta gazda, samo reci, propjevace ovaj i sve reci, samo mi reci na koju temu oceš?
- Pa šta ja znam, recimo priprema oruzane pobune. Našli smo kod njega oruzje, jel tako?
- Nismo gazda, al ko da jesmo. Sve ce priznati!

Inspektor se ponovo zavali u svoju stolicu i pripali cigaretu.
Boško ponovo pridje covjeku.

- Okreni de se ovamo, gnjido balinska. Tako, a sad posto smo se lijepo dogovorili da cu jebati onu bulu što te okotila, da vidimo dalje. Sad cu te lijepo udariti preko zuba, jel jasno?
- Jasno - rece covjek. Bio je blijed kao krec, ociju iskolacenih od bola i straha.
- Šta je jasno?
- Da ceš me udariti preko zuba.
- A ti ceš za promjenu da drziš ruke u stavu mirno, jel jasno il nije, da cujem.
- Jasno, ruke dole u stavu mirno.

Boško Vuksan zauze bokserski gard, tek da se malo zeza. Prišao je zrtvi i poceo skakutati oko nje imitirajuci boksera. Baš taj dan Boško je bio raspolozen, što je i Ljilja konstatirala a Nikola je samo slegnuo ramenima jer prvi put vidi Vuksana pa nije mogao znati kakav je kad je neraspolozen. Onda snazan direkt. Krv šiknu iz rasjecenih usana. Uslijedi još nekoliko udaraca po licu i desna arkada puce kao da je od stakla.

- Priznaješ li zlocin protiv Republike Srpske?
- Koji zlocin? - pita covjek hropcuci. Nekoliko potocica krvi mu se slijevalo u usta ali nije se usudio podici ruku i obrisati lice.
- Zlocin. Samo ti priznaj a mi cemi lijepo da smislimo koji je to zlocin. Evo, išo si navece da ubijaš Srbe, imo si arsenal oruzja u kuci, to smo kod tebe našli i to si to potpiso. Imo si i organizovanu grupu balija koja je trebala da digne bunu i da ubija srpsku nejac, starce i zene.
- I šta ce biti ako sve to priznam?
- Isto što ako i ne priznaš, jedino što postoji mogucnost da se ziv iskobeljaš odavde ako priznaš.

Ljiljana Glavovic i inspektor su pucali od smijeha. Nikola je nešto biljezio u svoj notes.

- Dobar je moj Bole, duhovit - kaze inspektor Ljiljani a ona se toliko smijala da je mogla samo klimati glavom i tako potvrditi da je Bole dobar i duhovit.

Boško Vuksan udari covjeka još nekoliko puta i tijelo se neprirodno sporo, lelujavo - ocito je u njemu postojala zelja da se odrzi na nogama - skljoka na pod. Jedan policajac unese kantu vode, poliše onesviješcenog covjeka i on dodje sebi. Uvedoše nekog momka, nije imao ni osamnaest godina.

- Mali, dodji vamo - rece Vuksan - okreni se zidu, ruke uza zid, tako, gore ruke, nasloni se sa po tri prsta na zid, taaako, lijepo, pravo uvjezbano. Da ti nisi bio vec ovde kad tako znaš šta treba raditi pred srpskim policajcem?
- Nisam, al pricala mi raja kako vi to radite pa znam kako i šta kad ide - odgovori mladic.
- Pricala ti raja? Dobro, dobro. A jesu li ti rekli kako je najbolje govoriti kad te se pita i ne pricati svašta. Jer mozeš najebati i više nego što misliš.
- E to mi nisu rekli.
- A znaš li ti, mali, pjevati neku pjesmu?
- Koju?
- Pa neprimer, onu "Ko to kaze, ko to laze..."
- A hoceš li me tuci ako ti otpjevam?
- Hocu, ovog mi krsta, znao ne znao jebacu ti danas mater kako ti je niko do sad jebo nije!
- Pa da ti pjevam, nema veze.
- Udri da cujem!

Mladic se malo nakašlja, poceša nogu od nogu i jace se nasloni na zid:

"Ko to kaze, ko to laze/
Srbija je mala/
bice mala, bice mala/
ako bude srala./

Boško Vuksan je zapanjeno gledao u mladica. Zagledao je momka sa svih strana, kao da se pitao da li je normalan, da li uopce postoji, treba li tuci utvaru. Onda se s krikom obruši na njega. Bezbrojni udarci padahu po tijelu. Prkosni mladic je lezao na podu, sklupcan i odavno bez svijesti.

- Bice mala!? Jebem li ti mater balijsku, evo da ti pokazem da nece biti mala. Ti meni prkositi, meni prkosiš, majku ti...- Boško Vuksan je udarao i vikao sve dok inspektor ponovo ne pritisnu dugme.
- Stani, Bole, nije nam cilj da umre ovde, kud cemo sa lešom, dosta, bre. Dosta!

Vuksan se jedva zaustavi. Zadihan, gledao je u pravcu tamnog stakla iza kojeg je stajao gazda.

- Jesi ga cuo, gazda, šta pjeva? Jes ga cuo, majku mu jebem tursku - samo što nije plakao uvrijedjeni Vuksan - on meni tako! - onda otvori vrata i pozva pomocnike.
- Daj kantu vode da ga osvijestim pa da nastavim tretman.

Donesoše vodu i poliše mladica ali tijelo je i dalje bezivotno lezalo na podu. Poliše ga još jednom kantom. Boško pridje staklu.

- Šefe, izgleda crko balija.
- E jebi ga Bole, vidiš šta nam sad uradi?! Šta cemo sad sa tijelom, opet treba zvati bolnicu da ga nose a znaš da nemaju benzina za gluposti, pa ne mogu, bre, stalno ovamo dolaziti zbog tvojih zajebancija.
- Kad me izivciro, šefe, šta ja mogu.
- Reci da ga nose, odmah - rece inspektor.
- Kud i ostale?
- A dje bi drugo, jebo ti ja mater seljacku!?
- A šta cu s ovim što je gledo, da i njega otresem?
- Ne, nek ga vode u samicu, daj drugu dvojicu.

Uvedoše dvojicu starijih ljudi koje su pokupili na pijaci. Boško im pridje pa se raskreci izmedju njih. Onom mladjem prstima razdvoji usne i zagleda mu se u zube.

- Dobri zubi, dobri. Sad ceš ti lijepo njemu da popušiš...
- Boško bez bezobrazluka, jedna dama je ovde! - opomenu ga glas iz zvucnika.
- Dobro šefe, izvinjavam se. Zaboravio sam da je dama danas u gostima. Nego, gazda, zašta su ova dva gada optuzena?
- Za šverc, Boško, za šverc.
- Jel obicni il je oruzje.
- Obicni - odgovori inspektor.
- Nema veze, prebicu ih ko da je oruzje. Nego, balije, šta ste svercovali na trznici.
- Ja sam Hrvat - rece onaj mladji.
- Vidi, vidi, otkad nismo imali ni jednog. Uh, brale, najebo si danas. Dede, šta ste švercali?
- Ja sam prodavao sudje iz kuce. I tepih, sve je to moje ništa nisam ukrao - rece onaj što se predstavio kao Hrvat.
- Ništa nije tvoje, jebo ti ja mater ustašku, ništa. Ono što je u Republici Srpskoj to je srpsko, i kuca u kojoj stanuješ, i sve u njoj a i ti si srpsko....govno - rece Bosko pa se veselo zakikota vlastitoj dosjetki.
- A šta si ti šverco - pita drugog covjeka, starijeg.
- Ja sam prodavo povrce, to sam sam uzgojio u svojoj bašci, ali pošto vi kazete ono za kucu i ostalo, onda bilesi ni to nije moje nego od republike srpske.
- To se ti ko da rugaš?! To se ti meni ko da rugaš, fameliju ti jebem, meni se našo rugati, srpskom policajcu i to još na duznosti!

Udarci su pljuštali na sve strane. Nije bilo nacina da se covjek brani, niti je to ko pokušavao, uostalom svako podizanje ruke bi se moglo protumaciti kao pokušaj da se predje u napad, a to Boško nije volio, i to su svi znali. Nikola je razjapljenih celjusti promatrao cijeli dogadjaj. Odmahivao je glavom kao lutak . Na momente kao da i njega zabolješe te silni udarci! Za njega kao pisce bijaše to prvorazredan dogadjaj, inspirativan nekako.

- E jes junacina - veli Nikola inspektoru - ovaj baš zna kako treba sa balijama. Kakav li je tek na frontu, kad se svijetlog oruzja docepa a ne palije...mogu samo misliti...
- Ma ne ide on još na front. Kad završi posao ovde u gradu onda cemo ga poslati da se bije pravo sa balijama. Što bi se reklo, revolucija jede svoju djecu, ha, ha, ha, cekajte da ovo kazem mom Boletu. Bole, daj odmori malo, da ti nešto kazem! Znaš li ti da revolucija jede svoju djecu?
- Ko jede djecu, gazda - pita Boško ali zeljan znanja primace se staklu i zvucniku da bi bolje cuo.
- Revolucija, Bole, revolucija. Uvek oni koji je povedu na kraju najebu. Dodju novi, zeljni vlasti pa skinu ove, ili se recimo vlast zeli rešiti onih koji previše znaju i puno su za nju prljavih poslova uradili, he, he.
- Pa jel ovo što mi radimo revolucija?
- Pa jeste, Bole, na neki nacin.
- Uuu, šefe, pazi se onda, ti znas koliko si mi srcu prirasto, ako bude problema...
- Pazicu, Bole, pazicu.

Nikola, Lili i inspektor se smiju Boletu koji ne shvata na koga se sve to odnosi, mada se moglo primjetiti kako inspektoru i nije do smijeha.

- Da još tabam, šefe?
- Nemoj, pusti ih, vidiš da su gotovi, nek idu kuci. Ovi ce za dan, dva odmagliti iz Banjaluke, siguran sam.

Boško Vuksan išutira ljude iz prostorije. Zatim se vrati do stakla, salutira pa i on izadje. U prostoriji ostaše lokve krvi I vode. I krvave mrlje po zidovima.

Izadjoše iz zgrade SUP-a i krenuše ka centru grada.

- Nadam se da si se lepo zabavio - kaze Lili, razdragana što je ljubljenom omogucila tako dobru zabavu, puno bolju od kazališta ili kina.
- Jesam, boga mi, i to dobro. Sad nekako bolje shvatam Hemingveja. Mozda bih mogo da napišem nešto u njegovom stilu, ko zna. Sad kad sam ovo vidio, osjetio tu atmosferu, moglo bi se nešto napisati sve mi se cini.
- Joj, mogo bi neki roman o srpskim borcima. Ih, da ja imam taj tvoj talent ja bi svašta napisala!

I Nikola cvrsto odluci da nešto napiše, onako hemingwayski, mada nije baš najbolje znao kako bi to hemingwayski trebalo izgledati jer je od Hemingwaya procitao samo jednu knjigu, i to prije dvadeset godina, i gledao je jednu seriju po njegovom neku djelu. Nije se najbolje sjecao serije i toga šta se tamo radilo ali je bio sto posto siguran da je po Hemingwayu. Nad razvaljenim govnetom se spuštao mrak. Iz kafana su dopirale pjesme i urlanje cetnicke rulje. Dva pijana vojnika su se svadjala na ulici. Kod gradskog mosta policijska je patrola uhvatila nekog Muslimana koji se šunjao kuci. Tukli su ga na sred ulice. Covjek je jaukao iza glasa. Neki slucajni prolaznik je stajao blizu njih i bodrio policajce.

- Zakolji baliju šta ga tetošiš - smijao se i jednom od policajaca, koji je stao da otpuše, nudio cigaretu.
- Kolji, nije ti ga mati rodila!

Njih dvoje prodjoše ravnodušno, gotovo i ne gledajuci šta se dešava. Duše su im vec bile zadovoljene, cak prezasicene, i prodjoše onako baš kao kao što bi presit covjek prošao pored tanjura sa hranom.