Osmancevic, Amir

Stari gradski autobusi banjaluckog "Autoprevoza" transportirali su Muslimane i Hrvate kao goveda. Znojio se Zlatko Sarac, isprobavao je bezbrojne varijante i polozaje ne bi li se nekako namjestio i našao malo mjesta za svoje odrvenjele noge priklještene bezbrojnim torbama. Lice mu je bilo priljubljeno uz prozor, zraka, zraka, nedostajalo mu je zraka u prepunom autobusu koji se na jedvite jade, mucno i brektavo, kretao prema Hrvatskoj.

Do njega je sjedila neka baba iz okoline Mrkonjica. Zena i obe kcerke su se tiskale na dva sjedišta ispred njega. Razmišljao je o njoj: ispade da je još dobro i prošao: otac Musliman, mati Hrvatica. A kod nje: mati iz njemacko-hrvatskog braka a otac iz muslimansko-hrvatskog. Nema sumnje: on je još dobro prošao. Kcerke mu definitivno nisu znale šta su. Iz prakticnih razloga im je naredio - zapravo odrzao jedan kratki kurs iz oblasti identiteta, nacionalnosti, vjerskih i drzavnih pripadnosti - da se u Hrvatskoj deklariraju kao Hrvatice (što i jesu bile) a ako budu išli dalje, a hoce, tamo ima da se deklariraju kao djeca iz mješovitog muslimansko-hrvatsko braka, što takodje nije bilo neistina.

Lako bi se moglo desiti, razmišljao je naš pisac, da vec u Novskoj,gdje se vrši primopredaja turnusa, bude novinara pa je vrijeme da se sabere. Mozda ce svoj prvi intervju dati cim kroci iz autobusa, nikad se ne zna. Zato u glavi poce koncipirati odgovore dozivajuci u pamet sve one lijepe recenice koje je sastavio. Probao je doci do svojih biljezaka (sjetimo se one besane noci kad je pisao "Pitanja i odgovore") ali kad je ustao da dohvati torbu, ona baba ga mlatnu iza ušiju i povuce nazad neka se ne zajebava i ne harlja po stvarima, šta se sad uzdigo kad nju glava boli. Panika, u glavi praznina a do svojih biljezaka ne moze doci nikako, a lako je moguce da vec u Novskoj budu novinari, oni pravi, strpljivi što tragaju za mesom, pa gledao je na televiziji kako se vrte okom novopridošlih izbjeglica i na silu im turaju mikrofone pod nos. Izvadi iz dzepa mali notes, svoj prirucni rjecnik. Tu je Zlatko zapisivao rijeci i sintagme koje su u modi i koje valja što više rabiti ako hoceš da si u toku. Za ovu priliku izabra:

genocid
urbicid
kulturocid
rejting
te sintagme:
kronologija zlocina
bizantski primitivizam
srbocetnicka agresija
jugosrbokomunistickocetnicka armada.

Zatim, valjalo je poraditi na svom izgledu. Odlucio je: kad ga budu intervjuirali, ako bude sjedio, naslonice glavu na desnu ruku, bradu uhvatiti palcem i kaziprstom a pogled ce uputiti negdje u daljinu. A ako bude stajao, stavice ruke u dzepove ili ce, da to je bolje prekriziti ruke i povremeno ce lijevu podizati kao celu da ga protrlja, onako filozofski.

Prodjoše punktove raznih srpskih milicija, zatim crnce iz UNPROFOR-a, pa bijelce iz UNPROFOR-a, pa miliciju srpske krajine, onda dodjoše do patrole jordanskog bataljona a onda najzad do hrvatske policije. U autobusu narod zagrakta Novska, Novska. On panicno još jednom se presluša: rejting, kulturocid, genocid, urbicid, srbocetnicka agresija, jugosrbokomunistickocetnicka armada (to ako buda kakav novinar sa hrvatske televizije, oni jako vole taj termin ) uh, umalo da zaboravi: kronologija zlocina. Dobro je, dobro je.

To što u Novskoj nije bilo ni jednog novinara, niti jedne televizijske ekipe, Zlatko Sarac pripisa nesretnom sticaju okolnosti - stigli su u Novsku tek oko dva ujutro i ko bi normalan drezdao cijelu noc i cekao izbjeglice? I novinari su ljudi, razmišljao je naš pisac, ne bog zna kakvi, ali ipak ljudi. Poznavajuci dobro tu svoju polubracu po peru, Zlatko zakljuci kako ih ni ujutro ne treba ocekivati jer malo je koji od njih ranoranilac. Eventualno sutra oko podneva mogao bi dati prvi interjvu. Medjutim, tu jutra nisu docekali, potrpaše ih u opet u autobuse i konvoj krenu ka nekom od izbjeglickih centara. Strah, strah mu pritisnu celo: ocekivao je publicitet i smještaj adekvatan njegovom znacaju u beha knjizevnosti, kako onoj za odrasle tako i onoj za djecu a ovamo - šta? Opet autobus, opet svjetina oko njega. I logor! Iz trosobnog stana punog ko oko, njega, heej njega, pisca i intelektualca trpaju u logor za izbjeglice. Kako je zavidio svojoj zeni! Ona je sve to primala mirno, baš kao da je cijeli zivot prozivjela u tim emigrantskim getima.

Za nevjerovati - ona baba koja ga je maltretirala tokom cijelog puta, koja mu nije dala ni da pisne ni da mrdne, rasporedjena ja s njima u nekakvu kucicu, baracicu takoreci. Svanjivalo je kad su konacno domogli kreveta. Baba je nemilosrdno hrkala. Od njih cetvoro, koji su spavali u jednom dijelu prostorije, baba je bila odvojena jednim paravanom-caršafom koji su ujutro dizao i kacio na eksere pa je to opet bila dnevna soba.

Baba se odlicno slagala sa Anom ali njega nikako nije podnosila. Šta god bi on uradio, šta god bi rekao ona bi se narogušila i našla nacina da mu spusti.

- A šta je ovaj tvoj po zanimanju?
- Pisac bako, on je pisac - odgovara joj Ana.
- Šta je on, zivotatitvoga?
- Pisac ,bako, piše knjige.
- Pa dje njega nadje jadnice moja jadna. Taka lipa cura a našla pisca. Da smo se bogdo ranije znali pa da sam ti ja tamo kod mene našla pravog coeka. Imala sam jednog komšiju Lovru, vako baš tako tvojih godina, a imo je stodvacet duluma zemlje, stodvacet duluma bem ti sunce zezeno, mogla si biti gospoja. A ti našla pisca, jadnice moja jadna.

Zlatko Sarac ju je zabezeknuto slušao. Svo vrijeme dok je pricala, gledala ga je sa takvim prezirom da se on na koncu zaista osjetio manje vrijednim. Srecom da djeca nisu tu pa da slušaju ovo njeno laprdanje, mislio je.

- A jesi li se ti udavala - pita je Ana.
- Nisam, šceri, nisam nikad, niko me nije šcio - odgovara baba Manda bez puno zaljenja u glasu, jednostavno je to konstatirala.
- Pa kako nije htio, kad se sad tako drziš kakva si morala biti u mladosti - veli Ana.
- Moja šceri, duga je to prica. Ja sam ti dvaceto godište, kad sam bila mlada, tako jedno šesnes godina uvati me jedan beg i zavede me što se kaze. Isusa mi, reko mi da ce me zeniti i još mi reko da necu našu lipu viru morati minjati. Onda on pobigo u Banjaluku, sve rasprodo i pobigo u Banju Luku. I samo što ja malo dodje ko sebi, a išla sam ti u Podmilacje kod svetog Ive da molim za oprost, moja ti za malo da se za Turcina udam pa znaš ti kakav bi to grih bio, reko udacu se i ja pa makar za kakvog siromaha nek je i siromah samo neka muška u kuci (po pogleda prezrivo u Zlatka) kad se ono zarati...Uzeli cetnici naše selo, ja sama, ni oca ni matere, sve pomrlo, vamo tamo, daj Mando, daj Mando ode glava, i ja šta cu, morala sam davati, kako jedan sajde tako drugi uzajde na me al što jes jes, davali mi svašta, te makarane,te šecera, te kafe i cigara, imali cetnici svašta, šurovali sa Talijanima. Onda selo osvoje ustaše, i to prave, iz Ercegovine, morala sam i njima davati, šta cu, ubice me, jelde, nema neg daji i njima. E onda došla udba, hajd, hajd, pa meni u kucu jesil bila sa okupatorom, pitaju, nisam vala bila s njima neg uvik ispod okupatora e sad oce i oni da im dam pa me ko biva nece u zatvor, evo i vama, da bog da vam svima prisilo, srecom pa sam jalovica ko ona Biljana Plavšic. Al prošlo i to nekako. Samo sad nece niko da me zeni. Jes cio lugar Ivo, nije bio neka prilika, nako šepav bio u desnu nogu, ali, sestro moja, poginu ti Ivo. Pojio ga medjed gore na Sitnici, ostala glava i malo noge u cizmi, baš onoj desnoj, i tako ti ja osta cura do dana današnjeg. Udjoše prošle godine cetnici u selo, nisu sad po meni, šta ce kad sam stara, al napraviše gore, to se po svu noc puca, pali, gori od Turaka, i neki dan izašla ti ja na avliju kad ono bomba, uvati me uja a taman kreno ovaj konvaj...

- Nije konvaj nego konvoj - ispravlja je, ne bez zlobe, Zlatko.
- Šta se ti mišaš i jel te ko šta pito? Dje sam ono stala? Aha taman krenu ovaj konvaj, reko Mando ajd ti kud i ostali svit, jebem ti više i Bosnu, i cetnike, i partizane, i Talijane. A koji su vaši?
- Kako naši?
- Pa tako. Koja vam je vojska?
- Nemamo mi vojske bako ali, eto, mi smo za ovu bosanku armiju - kaze Ana.
- Aha, za balije. Pa dobro niste vi krivi ako su to vaši. Ma jebeš Bosnu, šceri, da je nama da se dovatimo Njemecke, a more biti da ce nam i ovaj muprofor pomoci...
- Kakav sad muprofor, šta je muprofor - opet se, ovaj put nehotice, umiješa Zlatko - ja to ništa ne razumijem!
- Opet ti navalio na mene!? Šta je tebi? Oceš sad da zovem upravnika i da kazem kako me siluješ? Ti ne znaš šta je muprofor? Kaki si ti to pisac, grne moje rane, dje si ti to škole za pisca završavo kad ne znaš šta je muprofor? Muprofor su ti ovi što nas izvlace a moje ustaše su ti sada mupavci, tako se sada zovu.
- To ti, bako, misliš mupovci - ispravlja je Ana.
- Jes, mupavci, na njih mislim. Jadna si ti sa vakim coekom.