Ključanin, Zilhad

Mlada sam da bih čekala, ne znam razlučit
pad jabuke od pada kamena kad skupa panu,
u noćima koje će donijeti bijelu kišu,
taj zgusnuti Božiji znak vinut iz okrenutih
dlanova dolje. Dove i sama kišne trusim
u dah, Bože, nikom namijenjen, ničem, dok
suzan slap ne počne kruniti maglu,
zelenu dugu, močvaran predio. Sarajlije idu
na vojsku, kopito po kopito, taban uz taban,
tamo gdje neće brat moći razaznat brata,
odakle samo će stizat močvaran glas, ruka
i mahljav trup, lice koje ne poznaje bližnje.
Smorena od kapidžika, čekam glas koji liči
na dlan kad, otvoren, licu pođe, nad zatvorenom
zemljom. Između oka i rese mostić zateže uže:
ono što slušam vidim, ono što vidim čujem.
Znam, ako žensko prihvati pušku neće se uloviti
ništa, pjevam stoga, ne čuje da me iko:
što ću,
što ću, majko,
što ću,
što, majko, bez onog junaka,
onakvog bajraka...