Islamović, Mesud

10.

Nebo se svuklo nad harem, a oblaci između bašluka slegli svoju pomrčinu i nevrijeme. Propara sijevanje gromova, pa munara kao bijeli plajvaz, usiljen, iskrivuda neku poruku u svjetlu munje. Samo ja, iskisao i prestravljen, stojim i zraka nemam da vratim dušu koja me je napustila, kad se ovo, valjda, sve pripremalo, a ja venda pijan lež'o uvijen oko šerefe.

Tada me sa dušom i pijanstvo napustilo, te sam smogao snage da jurnem niz kamene basamke munare, koje se uvijaju oko kamena. Nisam daleko. Hadži Idrizova ruka me uhvati za vrat i ubaci na šerefu, a onda mi spusti tijelo niz munaru. Steže vrat, te ne znam da li je gore da me tako drži ili da me spusti, i da se slomim od koji bašluk.

Bije kiša, a vrisak dječiji, majke, izvadile sise, pa gonjaju djecu da ih podoje. Venda djece nigdi i nema. Neki glas, nije Idrizov, reče mi:

- Bihuzur su od tebe. Ne mogu da nađu djecu, ostavljenu pri porodu da ih nahrane.
- Meni to veliš - rekoh i sjetih se da je i mene majka ostavila pri porodu. Umrla, a nije me ni podojila. Želio sam plakati i otimao sam se, otimao, a on, dušmanin, hadži Idriz, prihvatio me za gušu, pa ne pušta. Trzam ja i nogama i rukama, te se nekako otisnuo i sletih. Znam, nisam poremetio.

Sletio sam niz munaru i zdrav i čitav, a u to vrijeme je baš na kućnom pragu Avdaga okrenuo sikiru prema nebu i učio da bi nevrijeme prestalo. Najednom, kada me je ugledao kako padam sa munare, i on je, rekoše, pao i damla ga ufatila, te ne zna niko šta mu je bilo.

Išaretom pokazuje na džamiju, i to je sve. Mahaljani se uzbihuzurili i pogledaju noću na džamiju, a ja sam se ope' vratio džamiji i šerefi.

Izrod sam ja, moj Hajro, izrod! A đe sam mog'o? Već tu đe i jesam. Sakuplj'o se svijet oko Avdage, a on samo upro oči u munaru, i ni da trepne. Vele da samo nogama protegne i zagrgače, venda ga guši strah. Samo sam ja znao, a i nisam, jer ni danas ne znam, kako sam uziš'o ope' na munaru. Ne znam, pa neka je hiljadu grijeha i neka me ubije svijet. Ne znam!

Znam nešto drugo. Znam, bio blizu redžep mjesec i ja usnijem kako mi neko ote šišu, a kad sam se pren'o, a ono mi šiša sleti iz ruku i razbi se doli u haremu od neki bašluk i svega ga poli. Ja ostah onako prelomljen na rubu šerefe i kolam očima. Bilo je više od pola. Jazuk! Najednom mi sinu san. Uh, uhvati me haufluk i drhtavica. Vidio sam ruku koja mi je otela sišu. U strahu se može svašta vidjeti. Preskačem ja basamake munare i lupam ti se brate od kamenje, a ne boli. Strah goni, a nije samo strah, ven neko za mnom skače i viče, ama da i ne predahne:

- I najgori u redžepu mjesecu ostavlja to prokletstvo, a ti? Venda si zaboravio da će za dva mjeseca ramazan! Zaboravio i na ramazan.

Izletio sam iz Simidije džamije. Izletio kroz zakatančena vrata. Ponio na glavi ono krilo vrata, manje, i tako čuo na sokaku jauk i vrisak. Bježanje niz sokak i pomaganje.

Noć, kasna. Haman ponoć. Popališe se negdi lampe, a negdi, valjda oni mudriji, virkali iza prozorskih zavjesa i ibretili se. Vidio sam, i žene i djeca bježe. Lepršaju se zarovi niz sokak, a ljudi zastanu, pa ope' otisnu za djecom i ženama. Pomaganja me prisilila da obletim džamiju, te ope' u harem, jer tako se desilo, venda sam znao u sebi da me neće zaokupiti sada insani, jer nikome se u to doba ne ide u harem.

Uletio sam opet kroz one kukuruze gdje sam pratio hadži Idriza, koji nije imao ženu, kojoj se prikradao. To je moja bolesna želja. Učen derviš, ko zna iz koje je tekije, rekoh možda i šejh, jašta je već šejh.

Opet on preda me, a kako i ne bi bio, kada sam se našao u njegovoj avliji. Prošao je pored mene bez riječi. Vidio sam ga kako je uzeo kanat od vrata i ponio sa sobom kroz harem. Zaspao sam u avliji, a on ope', da ga nisam čuo, sjeo pored mene, a neka ptica s pjesmom prenu me istravljenog, i ja skočih.

- Sjedi, mir neka te oblije, Omer-efendija. A sada će nam Zejneba donijeti kafu. I ona, kao jutro, opet ugazi u moje srce. Pritisnu ga i zaguši. Pomuti mi se u pameti, te joj ni oči ni obrve ne vidjeh.

Nisam ni žalio. Hadži Idriz se osmjehnu i pogleda prema sestrinom prozoru. Znam da sam samo želio da u sebi ponovim to drago ime, Zejneba, ali nisam. Same sam se pomisli bojao. Znao sam da se sa mnom dešavaju neobične stvari, ali dešavaju se, pa šta ja mogu. U tom času mi na um pade da se, bar svijet priča, dešavaju čudne stvari i jednoj lipi, koja se nalazi gore na Hisetima, prije Halil-pašinog turbeta. Oduvijek odatle hadžije idu na hadž. Eto, vele da je i ta lipa bila na hadžu. Bila nego šta. Ljudi govore, za jednu noć je i otišla i došla. Nije svojom voljom i moćima, ali bila je, kažu. Kažu da su je hadžije i vidjele tamo. Pa valjda su ljudi znali šta govore.

Otišla i sada ko će da shvati kako. Od tada, od tog događaja kojeg se ja ne sjećam, lipu su nazvali hadži lipa. Eto, pa što se sa mnom ne može dešavati svašta. Čovjek sam, a čovjek je neispitan.

- Dobro si sada, Omer-efendija?
- Ne znam. Jal' sam dobro, jal' loše - ponovio sam nekoliko puta i čekao kada će mi početi vrtoglavica i drhtavica. Sve je prošlo bolje nego sam mislio. Nisam cijenio mnogo ovog hadži Idriza od kada mi se pojavljuje u svim mojim patnjama. I ovo što je odnio vrata, eto, ja sam znao da ih je napravio za tren. A sutra džematlije, kada se bude prepričavalo, vrtjeće glavama u nedoumici, jer ne mogu da ne vjeruju da su vrata kao netaknuta. Ne kazuju sinoćnje strave ljudi fukare, te im se mora svašta i pripisati. To su ugledni čaršijski ljudi. Dvojica trgovaca, jedan esnaf i dva bega, a bili kod Hazimage da mu obiđu jedinjka. Danas su ga sunetili i rikao je kao vo. Nije ni čudo što je rikao, kad mu je haman sedamnaest godina. Zastario.

Hazimaga zatezo, bilo ga strah da se šta neće njegovom Miralemu desiti, a sirotinjskih za jedno dopodne dvojica berbera osunete, iz pet-šest mahala, po stotinjak i to se u mejtef povalja ko bravčad, i redom. Opet, halal im vjera, plate bogati i obavi se po propisu. Kada bi sirotinja stigla. Možda bi se, čekajući da plati berbera i čast da priredi, oteglo, pa bi i njihove djece bilo za sunetiti u sedamnaestoj godini. Ko zna. Tako je i bilo, ono što rekoh u vezi sa džamijskim vratima. Bilo, vjeruj mi, Hajro, vrata ko kad ih niko nije ni otključavao, a kamoli da sam ih iznio u onom strahu na svojim prsima i glavi i tako ih nosio po haremu.

Pričaju mahaljani da su sinoć vidjeli krave kako izlaze zaobadane iz džamije, to je, doduše, govorio Refik, a on je bio sa hajvanima i gonio ih preko granice u tuđinske zemlje u mladosti, pa mu se valjda poplašeno krdo stoke prikazalo.

Kažu da se Safetbeju pričinilo da izlijeću žene, a ne zna se koja je od koje ljepša i primamnija. Vjerujem, jer on je bio onaj što je zastajkivao i gledao, prepoznao sam ga, a ope' nije čudo. Šta ih je, grdna rano, prevrnuo, osramotio i u belaj povio. Život mu se sastojao u zanaluku. Zna se to. Čaršija sve zna i ope', kao da ništa ne zna. Nije gled'o jesu li sirotinjske ili bogataške, jesu li rodice ili gosti. Ćer'o, pa koje vjere i koje boje bile - svejedno mu je.

Naslijedio i čerdo, pa ga tako i uhakalo.

Uhakala ga Mađarica. Primamila ga u birtiju, a onda namještala one Švabice i Mađarice što uđoše u našu Bosnu zajedno sa tuđinskom vojskom, te udri, ne daj, poslala ga jednom u Beč. Pričalo se po čaršiji kako je Safetbej poslom otišao u Beč, a znala je čaršija. I otišao, a tamo, kako je bilo ugovoreno, čekala ga gospoja vitka i namirisana parfemima. Odveli ga kočijom u odaje i tu je ostavio grdne dukate. Rekli su mu da je živio dvi hefte sa najuglednijom princezom Beča.

Doduše, ponio je on otuda, od nje, nezaboravan dar. I cijelog života što mu je preostalo dokusurivao je bolujući bolu, koju mu je dala, zaraza. Bolu, ne znam kako joj vele, ali se Safetbej od nje raspadao. Džaba je išao u Lipik, svake godine po nekoliko mjeseci, banj'o se. Neki su boš, išli u Lipik a ono u Peštu, te u Beč i gonjaj do onog raspadanja i muka. A vele da mu je najgore bilo, kad je za koji mjesec po povratku, sreo tu Ildu, koja mu je, u Beču, ispraznila džepove i pamet. Sreo je u Bosanskoj Gradišci, kako zavodi njegovog jarana i daljnjeg rođaka Ejjuba, koji je s njim u Stambolu učio škole.

Ubio je. Kažu, nožem koji mu je ostao poslije babe, a imao je zlatnu i srmali dršku. Zario joj je u prsa do drške. Za čudo, nije bio suđen, ni ispitivan. Sve je udeverala Mađarica Zita, koja je imala svoje ljude u vlasti.

Mađarica Zita mu je morala vratiti sav novac i sve dukate. Ona, što ju je prob'o, bila je sirota sa djetetom, kojeg je hranila, radeći zinaluk.

Nije znao Safetbej. Kazali mu oni iz Sarajeva. Doveli mu momčića od deset godina. Sažalio se i dao im dosti para. Oni su to u nekakve banke ostavili i tako je to siroče imalo od čega da uči škole u Pešti.

Eto, vuklo ga žensko tijelo, a dobričina. Odmah je utuvio da bi bilo pošteno da ovim, bar sirotim, ženama s kojima je imao posla dadne dukata, te je mnogu djecu poslao na škole i tako sve dukate, koje je bio izgubio u Beču, razdijelio. Opet umro u velikim mukama.

A oko džamije moga jada sve se nekako na moju dušu slilo. Zaš'o ja po čaršiji pričati kako sam to ja bio i ćeo sve da kažem, a čaršija mi poče prijetiti. Te da je mene dosta sa svojim izmišljotinama, a ja, bome, i zaćutim jer sam još pokoje pismo i molbicu pisao. Od tog vakta predali su se razni muhabeti.

Viđao je svak što mu je na umu palo i što mu je na duši bilo. Ono, istini za volju, vrata na džamiji su bila kao netaknuta.

Odmah iduće hefte ja dođoh sebi, te se okupah i odlučih, vala, među svijet. Brada mi se bijeli od one haramske noći, a nisam ni toliko star, šezdeset, a ima ih u čaršiji, prešli sto godina, i zubi im novi niču, te žive. I bi što rekoh, te pođoh.

Čujem tutanj niz sokak, a mahalski sokak uzak, te ga kao kijamet lome konji Jusini. Zapjenili i pobisnili. Vatra ispod kopita, a vrisak djeteta u kolima. Jusu i ženu mu izbacilo iz kola, kad su se kola prevrnula. Dijete valjda zakačilo pojasom i guši se u slami. Skočio sam. Baš kao onda sa munare. Skočio, brate Hajro, i pojahao oba vilenjaša. Zauzd'o ih i stegao snagom, koju sam čuvao za ženu što je ne nađoh. Mokri i vileni, ama zastajkuju. Ha, ha, i baš kod džamije stadoše. Pritekoše džematlije, a ja sav izubijan i bez svijesti. Uzeše dijete. Jusu, njegovu ženu i mene poviše u ovčije kože.

A o hadži Idrizu ništa se ne zna. Zna se da je poslije onog jutra, kada je smjestio vrata džamijskog ulaza, nestao. Niko ga više nije ni vidio. Išao sam mu i kući, ako mi vjeruješ, zarasla vrata travurinom, baš kao da ih niko nije ni otvarao od onog dana kada onaj naš komšo pobježe u Tursku. Ni sestre mu Zejnebe nije bilo. Kasnije sam se čudio kako se ona i pojavi, kad je nisam vidio prilikom pazarivanja i sastajao do ono dva jutra kada sam pio s njim kafu. Oko mandala na vratima uhvatila se paučina, i od tog dana do današnjeg niko nije kuću kupio.

Čudno. Na um pade mi da mi je hadži Idriz rekao da će preko one njegove kuće ići cesta preko harema, a nije mi rekao i da će Kazanferija džamija biti srušena. Nije mi to rekao. Možda je hadži Junuz pogodio da je hadži Idriz Azrail.

11.

- O, Omer-efendija, slušao sam te.

Duga je priča života. Ama, noć za živog čovjeka je uvijek steona. I moje su bile. Vukao sam noge, a one su teturale i lomile mi koljena. Slomljeno je bilo sve u meni, i nadanja i želja. Tu noć sam odnio hrpu para na blagoslovu, kocki, i bacao sam ih po putu i sve minđuše i prstenje koje sam odnio vratio sam ljudima, a oni su ih opet bacali na bank i, koji mi je đavo bio, opet sam ih nosio. Čudna je ta igra. Čudno, tek je nova igra došla u naš grad i prozvali su je blagoslov. U hanu, gdje je bio grnčar, hadžija i nekoliko pekara bio je i terzija Agan. Tih i skroman.

Malo niže njegovog ćepenka bio je Hasan, prvi knjižar-antikvar u Banjaluci. Čudan i otuđen čovjek. Sav svjetski. Davao, a nije uzimao. I tako raskućio i svoju trgovinu. Nije to bila trgovina, više bi se reklo da je bila knjižara za sirotinjsku djecu, a ko zna koliko ih je on iškolovao svojim knjigama i parama. Po završenom razredu donosili su mu knjige, a on ih je onda davao onima iz nižih razreda, a ovima druge.

Kod njega se moglo naći i velikih filozofskih djela stranog i bogatog Istoka. Tu noć ušao sam u kafanu "Aeroplan" i odnio silnu paru. Ali, kada sam prije akšama ulazio u kafanu, terzija Agan, koji se bavio i zapisima, jer bio je i hodža, povika:

- Sadaka će te sačuvati, Hajrudin-efendija. Bolje bi ti bilo da se ovamo ne svraćaš. Nije ti put ni mjesto u kockarnici, Sramota!
- Eto - rekao sam mu - samo noćas! A išao sam i dalje, i lagao sam, a on je to znao. Kad sam se vraćao, bila je kapija na bezistanu zatvorena, i to ona do pijace, a na ovoj do čaršije je stajao pasvandžija Omer Porobić. Znala ga je čaršija, te sam mu i ja mnogo noći prespavao na nekom od ćepenaka.

Pokrio bi me kaputom i čuvao da ne svane i da me čaršija i esnafi bezistana ne vide. Bila bi to sramota, jer sam bio već učen i opštinski viši činovnik. Vukao sam sve svoje muke za sobom i onu sa sječivom handžara, kojeg sam zario u tezgu Kale Mike i od koje je čovjek sasušio svoju nafaku i ugasio je.

Gazio sam posigurno u neki belaj. Pasvandžija je potrčao prema meni, a na mjesečini je sijevnula handžarina iznad mojih rebara. Pravila je luk, baš kao onaj dan kada sam je želio da zastrašim. Osjetio sam na vrijeme i prebacio preko leđa čovjeka čije su suze kazivale bol njegove duše. Lupio je o kaldrmu. Unijeli smo ga pasvandžija Omer i ja u bezistan, a onaj drugi je pobjegao. Čovjek je plakao i molio da mu život poklonim. Dao sam mu i ostatak novca, a bilo ga je dva puta više nego što je on uložio ženinog miraza i prokockao ga.

Tu noć je spavala čaršija u ruhu vašarskog veselja, pa je i u bezistanu bilo Sarajlija i njihovih majstorluka, vezanih marama, keranih šamija, savatli đuguma i ibrika, sahana i ćasa, ljegena, mlinova i svih rukotvorina. Jutro me prevarilo. Pasvandžija je preplašen nožem zaspao, i noć nas je izdala.

U jednom džepu je ostalo nešto para, koje sam nudio pasvandžiji. On me samo gledao, a oči su mu bile prazne i sažaljivei Nije uzeo novac, samo je procijedio kroz zdrave zube:

- Haram. Tuđa suza. Baterma!

Okrenuo je glavu ustranu i otišao kao da je sa mnom završio sav razgovor života.

- O, Omer-efendija - oglašavam se i ja, Šuaip, sin Numanov, a unuk Hajrudin-efendijin. Moje je da kazujem, a ne da presuđujem. Blago moga života je u ovom trenu. Saslušajte me! Govor vam je bio iskren i bez straha, bez suza i žaljenja, kazivali ste, slušao sam. Tu sam, a još ne znam gdje? Svejedno, upozorite me na grubost, ako je bude, upozorite na uvrede, ako budem vrijeđao. Sve što činim želim dobrim da se okiti i završi praštanjem.
- Noć izmiče, Omer-efendija, čuješ li me? Neka, Šuaipa, sina Numanovog, nose. Ovog puta se izvukao, ali neće izbjeći. Ima i on svoj dan. Glava i pola trupa pripadali su nama, a sada neka izvlači glavu i dotiče se dna nogama.
- Hajro, nismo sve kazali o sebi i Pokrivenoj čaršiji, pa neka i Šuaip, sin Numanov, nastavi. Ko zna gdje će pripasti do jutra.
- Znam, Omer-efendija, ali doći će drugi i neka kazuju. Neka se Šuaip izbavi.

Čuo je sve naše razgovore i biće mu teško da objasni ono što je čuo. Bolje bi mu bilo da i ne kazuje. Gutati je pametno i mudro u bilo kojem vaktu živiš i bilo na kojoj se strani života nalaziš. O svojoj promašenosti bih želio da ja kazujem, a ne moj unuk, Šuaip.

Meni je to bliže, njemu teže. Ja sam je živio, a on je samo naslijedio. Nije isto. Razapinjao sam svu svoju ponositu glupost između istine i laži. Znao sam gdje je mjesto mojoj riječi, ali nisam smio. Nešto me je odnosilo iz svega i sasvim sam drugačija lica života susretao na sokacima patnji moga jedinog djeteta, moje kćeri Rabije. Ne može se sada nazad, ne!

Dan mi je poremetio misao, a onda, dok sam bio živ, noć mi je poremetila misao. Kako je sve svedeno, na kraju, na isto. Patnja i tamo i vamo. Ostaje samo da čekam svoje iskupljenje, a njega nema. Nema ni mene. Nema ni moga unuka, Šuaipa, sina Numanovog. I on je počinio zločin nad samim sobom. Znam da je izgubio. Izgubio, ali nije morao. Opet griješim. Volio bih da jest. Bilo bi i meni lakše. Osjećao bih da nam je takva loza. Svi u familiji, i gotovo. Nije tako, osim mene svi su dobri i pošteni. I ja sam to želio, ali kletva Kale Mikina, onaj njegov strah za životom kriknut ćutanjem i porođen kletvom izrečenom srcem i uzdahom.

Eto, ubio me i od tada sam zagubio istinu u sebi i zavaravao sam se sitnim stvarima. Na kraju, šta je život Kale Mike prema životima koje je poubijao svojim lažnim lijekovima, mehlemima i lažnim rentgen aparatima.

Hulja i korov. Trag mu se i u zemlji zameo, pa ne zna kako mu je ime bilo, ako bi ga ikada prozivalo. Vječno u vatri svoje gramzljivosti ostao. Meni je skuhao poparu. Kako to da mi Hazer nije rekao. A rekao je. Da nije rekao, ja nikada ne bih odnio onih pet zelenih stodinarki. Nikada! I to bih sada nosio kao dug i još jedan teret. A sada, Omer-efendija, neka se izbavi.

Izbavi se, brže, sviće. Ako svane i dočekaš jutro u našem razgovoru, ostaćeš naš i nikada nikome nećeš moći da kažeš naše priče. Volio bih, da se Šuaip, sin Numanov, spasi.

Neka se nađe na drumu, za veliki put kroz život. Smrt mu je uvijek sigurna. Ona je uz čovjeka ma gdje on bio. Ona je u raznim oblicima života iskovala svoj smijeh i čeka.

Obično je u obliku noći i smrači i zamrači, a onda se ne zna koliko toga prođe i razdani se, i živiš negdje, ali ni sam ne znaš kako i koliko, ali lijepo i pametno. Kažem pametno, jer ti ne upravljaš sa sobom. Mladiću, unuče moje, suviše si zavukao svoje oči u moju dušu i gutaš. Izvlačiš sve iz mene. Što me više imaš i upoznaješ, bliži si mi. Nesreća je u tome. Bježi i zaboravi nas i naše priče i vrijeme naše. Živi ovaj život. Svi smo smrtnici, i vi tamo i mi ovamo, a oni koji su ni tamo ni ovamo, kao što si ti, Šuaipe, sine Numanov, koji si oči zavukao u kraj. Imaćeš ga. Uzimaj ruke. Ruke ti pružaju.

Odlazim, Šuaipe, sine Numanov, sve ostaje naše iz ovog razgovora kojeg si čuo. Rijetki su oni koji čuju. Ništa nije tvoje.

To je naša priča. Ti si nam bio privremeni gost i ponuđeno ti je. Slušao si i odlaziš, osjećam da te gubim, a ne ti mene. Tako je i poštenije.

- O, Omer-efendija, Hazere! Niko se ne javlja, Šuaipe, sine Numanov, odoh, a ti mi praštaj ako možeš.

12.

- Kazuj, vrijeme pripada tebi, Šuaipe, sine Numanov, kazuj, slušam te.
- Hvala ti, Omer-efendija, mala mi je fajda. Sve znaš. Svakome je siročetu isto. Majka je najveći stub kojeg možeš uzimati za svoje slabosti i oslanjati se o njega do kraja, dok traje. Traje dok si ti živ. Ostanu sjećanja. Šta je meni ostalo? Otac je bio drug. Pričao mi je o majci i sebi. Tako sam saznao od oca da je moja majka bila najljepša i najbolja majka na svijetu. Otac bi obično počinjao:
- Šuaipe, sine Rabijin i moj, ja sam ti i majka i otac. Ne ljuti se na život. Budimo kao drugovi. Već ti je haman dvanaest godina i hoću da ti kazujem o onom načinu života i ašikovanju.

Na samoj sredini Vrbasa bila je ada obrasla mladim vrbama, tu je u blizini bila kuća tvoje rahmetli majke. Onako vilen i mlad dolazio sam gore, ama bio sam više gore nego bilo gdje. Noćima sam dugo razmišljao o lijepoj djevojci koja me savi uz: svoju avliju i cvijetnjak, koja me zasadi na ovoj adi da snujem i čekam. Znao sam kada će po vodu. Čuje se kloparanje nanula i zveket đuguma. Ona mi se samo blago nakloni, a meni se učini da mi sunce klizne niz lice, pa zapali sve u meni i zametne vid, te ništa ne vidim i ne čujem osim šuštanja u ušima.

Onako tiha i blaga, kao pobožna ptica, gugutne milozvučno. Glas joj se utopi u mom srcu i golica me. I čujem kada mi još kaže:

- Vakat je, moram ići - a ja stojim, ni glasa, a ni koraka.
- Dođi ako te put nanese - tek tada shvatim da odlazi.

Drhtao sam sav i nemoćno se opustim niz njeno tijelo, a oči mi zarude i zalude. Gledao bih u Vrbas kako osluškuje ovakim talasom kucanje naših srca. Ona izmiče, a ja tek tada povičem:

- Rabija, moj put je do tebe, kao i do života. Odozdo dođem, sa tekije. Ne daju ti da izlaziš u noć. A mjesec na adi igra i mami. Ja dođem, eno, gledaj tamo, ispod one vrbe. Sjedim satima i gledam u tvoj pendžer, a ti i ne znaš. Tako mi i noć izmakne i san me svlada, a jutro u meni probudi želju za vriskom, pa ne znam šta ću sa sobom od snage.

Krenem uz Vrbas i lomim se sa talasima i nadjačavam ih i oni mene dok me smore. Tada se vratim i igram s travama i jaganjcima.

A ti sabahom ulaziš u sokak do česme, ja priletim, đugum ti prinesem vratima i želim da ti kazuje, ali ne znam, ne mogu. Rumen me neka zgnjavi, pa gorim. Na samim avlijskim vratima šapnem ti drhtavim glasom:

- Doći ću i noćas, a ti makar otškrini avlijska vrata, ako ne smiješ, a znam da ne smiješ, a ti makar otškrini onaj pendžer što gleda na adu. De, Rabija, dina ti i ljepote ti. Ti si mi sve, Rabija, pođi za mene. Pođi, udaj se i ne pitaj nikoga.
- Numane, moji hoće da me usreće, jal' unesreće, jer ja u tebi gledam svoj život. Ti si kao mjesec. Hodaš noću, a to veliš i sam. Reci mi, jesi li sarhoš?
- Ne znam. Pijan sam od kada sam te sreo. Pijan, a nikada mahmuran.
- Ma ko si da si, ja 'vako stojim pored tebe i milo mi je. Ima jedna prilika za me. Veli majka da je i babo za tu priliku, ama ja nisam. Nisam, vjeruj mi. Oni mi je nameću. Rekoh, moje srce ne išće njega. Ne išće, šta mogu. On je, kažu lijep i bogat, ali kakva fajda. Nikakva, neću!

Ti mi dođeš kao pjesma. Čujem te iako te ne vidim, ko pjesmu te mećem na srce. Puno ti rekoh, a sad hajde. Ako bude sudbine, bićemo skupa, a sudbina si sam, pa je gradi, ako sam ti draga. Gradi je, bolan ne bio, i za se i za me.

O, Omer-efendija, kad god mi je pričao, stao bi kod ove poruke i bacio pogled u mezar, bar se meni tako činilo, i htio da je izvadi i izljubi i da se pobuni. Puštao sam ga da pati. Nisam tada znao, ali sada znam da su to divne patnje. Patnje kojih se ne bi htio odreći. Osmjehnuo bi se i odmahnuo rukom, pa nastavio:

- Ostane mi samo lahor mirisa sa njenih dugih crnih pletenica. Ostanem i udišem ljepotu, koja me opija, te se pijan valjam po životu, sit svega, a gladan njenih očiju. Čekam, a ona sa pendžera mahne rukom. Tada potrčim niz sokak pored Vrbasa i ne stajem do Gornjeg šehera. I ne gledam, uletim u Ebin hauz. Skačem i vrištim, razbacujem snagu i gasim vatru.

- Ma ko se to uvuče.

Iako zna da sam ja, svako jutro me to pita. A ja ćutim, a onda zavučem glavu u vodu i klokoćem, kao da se gušim, a kad čujem da prilazi vratima uplašena da se ne gušim, ja povičem koliko me avaj nosi:

- Rabija, Rabija!

Tada se tek razgalami i zalupa bastunom po vratima:

- To si ti, bisni, bisni misečaru. Ah, kakva li mi momka ova voda od ilača drži. Biž, izlazi, hajd! Čuješ li?

Hajd, što prije nek malo voda odahne i ocuri, dok dođe kakav insan. Neka mu je čisto od bisa tvoga.

Ja se smijem i lupam dlanovima po vodi, a ona, duboka, odzvanja od kupolu i sliježe se meni na ramena.

- Ne pljuskaj, vilenjače! Bićeš sav mokar, ko juče.

Visoko iznad mene mahovinom okićena kupola i ustajala prljavština propušta kroz tri otvora, na vrhu kupole, veličine šake, tri otvora u obliku lopte kroz koje se provlače tri ruke sunčevog sjaja i udaraju u dno hauza, a ja ih ganjam i vrištim sve dok Eba ne zalupa bastunom o vrata.

- Izlazi, kad ti velim. Vakat je da insani pojdu dolaziti. Bisan si, ama kako u isti vakat svaki ubogi dan dolaziš? Tebi će ta Rabi ja dohakati, hoće, vire mi, hoće.
- Neka! - povičem šta me avaz nosi. Neka! Kamo puste sreće da mi Rabija dohaka. Znaš li je, bona? Znaš li, kazuj!
- Ama, kako ne bi znala, Hajrudin-efendijina jedinica. Priča se i o tebi, a bome i o njoj.
- Ma đe, bolan, đe?
- Po mahali, uz kahvu, ali Hajrudin-efendinica ni da čuje za tebe. Ti si, bolan ne bio, kratkih rukava, a onaj Ramiz, ma bogat, bogat prebogat. Ono, jesi ti bolji za ženu. Jesi! Plah si, plah. Svrnuće te žensko brzo, pa ćeš ograjsati i belaja kostima svojim dohakati. Hoćeš, plah si, vatra si. Dogorit ćeš, dogorit!
- Kako to, kako bolji?
- Šejtan si, sinko, šejtan, bogme plaho, plaho. Mlado žensko voli takve, voli ih, sinko. Sve je to kod tebe od ludosti, od bisa pasjeg u tebi.
- Ama, Ebo, neka bolan, neka. Neka se luduje dok se ima đe, a i zašto!
- Hajde, hajde sad! Rekoh, hajde.
- Čekaj, vjere ti. Veliš, uz kahvu na sećiji, oko mangale i uz šerbe. Je l' o meni muhabete i mojoj Rabiji.
- Ne hiti, plaho je to još daleko. Ne peri ruku, beli tu nećeš ručati.
- Kako bolan, da neću! Hoću! Ondje ću ja sav svoj život rasuti. Sav, kad ti velim, sav. Da ih imam deset, svih deset bih rasuo Rabiji pod noge. Biti ću se za nju ako ustreba. Biti! Neka je taj kojeg nameću mojoj Rabiji, a bez njene volje, neka je Hrnjica Halil i Musa Kesedžija, i Đerzelez Alija, neka je i Đerzelez, bio bih se i s njim, bio, ali ne dam je.

Aman, Ebo, kazuj! Kazuj der šta još, šta o nama dvoma muhabete?

- Šta da ti kažem, neće te njeni!
- A ona, Rabija? Hoće li ona?
- Ko je pita.
- Da imam svoj sobičak, poveo bih je, odmah, ukr'o! - glavom vrti moj babo, Omer-efendija, i smjehulji se na nešto, valjda na tu Ebu s kojom se mnogo žalio i volio. Udari dlanom od koljeno, a znoj mu probije čelo. Kao da će proplakati. Uhvati me strah te mu kažem da nastavi.
- Moj, sine, Eba stara, ali se ne da.
- Ni sobe nejmaš? - a glavica joj se osušila, lice smežuralo, kao oskoruša. Dimije se obvile oko koščice, pa rek'o bi čovjek da su joj se noge zagubile u nekom krajičku platna. Smjehulji se, kakav li je alčak bila u mladim danima. Voli bolan, sine, voli da se zameće muhabet o našim stvarima, o ašikovanju, i zavrti ramenima, a ona uska i spuštena, zazvone udarajući kost o kost. Dođe mi je žao te joj opet kazujem:
- Otkud mi soba. Kakva li je soba hizmećarska. Odem u hadžijin han te prenoćim, a preko dana mu čistim sobe iza musafira.
- Fitne si ti muško, upredeno u sve nevaljaste poslove. Lažeš! Kundurdžija si u bezistanu. Svoj ćepenak imaš, hrsuze! Ćut! - podiže bastun da me udari. - Imaš li kuću? Imaš, jašta da imaš, na tekiji, mimo turbeta u Doli. Pendžeri ti gledaju na sokak. Sikter, sarhošu! Jesi li sarhoš?
- Onako, ponekad.
- Akšamlučić, jelde?
- Pomalo.
- Jašta, ganjaš i neke curetine po hanovima i vašarima. Vucibatino! Ovdi zagledaš i vrtiš mozak nekoj Rabiji.

Biži mi ispred očiju, biži bolan, jer bi te damla mogla snaći, ako te neko žensko prokune.

Vodi je sebi, ili se gubi da ti se trag zamete daleko od nje. Unio si joj jad u dušu i veremi.

- Šta ti je to - veremi?
- Nevidljiva bola, suši, vehne, a ne boli. Sapire ljepotu i snagu. Zatvara se u svoju sobu i ne pušta glasa iz sebe. Smjehulji se, veli mi njena majka, pa ženu strah fata da joj neće dijete smetnuti s uma. Obandžij'o si je, bac'o si na nju sihire. Jesi, nije mogla 'nako da zablentavi za takvim alčakom i mangupom. Kaži svojoj Ebi đe si joj sihire nabaco, đe si, bolan, zapis zakop'o. Kaži, koji ti je hodža pravio. De, živ mi bio. Jesi li pod prag metno zapis ili si iz harema zemlje donio, pa u kose umot'o i neđe zakop'o. Kaži, dok i tebe nije snašla bola. Da nisi, moj sinko, nabavio jaje, koje je ispisano i na njemu učene molitve za voljenje, pa ga onda u vatru metn'o. Je li puklo. Kaži, ako je puklo, nejma joj lika. Srce će joj prepući. Nesretni...
- Jesam. I ona je meni! Stavio sam joj pod srce zapis svojih očiju. Slomio joj snagu uzdahom. Razbolio je vatrom misli. Odnio je na vrbake i položio na adu. Tamo je ona. Šeta s vilama noću i ja među njima. Pjevamo po cijelu noć i uspavljujemo ašiklije i umotavamo ih u sevdah, a ne u kose i u zemlju sa kabura. Budimo ih uzdahom i rose se zatalasaju u snovima i sunce razbatali san, a dan ko kakva bekrija smije mi se i ruga, a ja, kao mahnita skitnica samo u njene pendžere gledam.

Bolan, ja nju iz vode vadim. Vadim je između zvijezda i mjesecu prkosim jer mi je hoće oteti. Ona je svjetlija od svih zvijezda, to samo mjesec zna, I on je voli. Krijem od nje, jer ako i ona njega zavoli, može je zaluditi.

Ne dam je, ne dam! Moji su sihiri jači od svih zapisa i čini. Ispisao sam ih razumom i ovjenčao mezarom.

- Vella havle, vella kuvate - ponavljala je Eba šetkajući oko svoga bastuna i dozivala, molila i branila se ne gledajući u mene.
- Šejtane, Allah te ubio, kako si naopak, uvukao si se u oči ovome insanu i krvariš mozak i dušu Rabijinu i veseliš se njenoj patnji i odnosiš je. Odnilo te vrime dabogda. Trag ti se zameo i helač bio.

Iz dina izađoh, oprosti, momče, halali. Već s njenom sam majkom dobra kona, a ona mi se jadala, kako Rabija plaho zanosi na tvoju stranu, a ti kanda si misečar. U koji god vakat pogleda, a ti na adi i gledaš li gledaš u Rabijin pendžer. Žao joj da te ne ubije Hajrudin-efendija, naopak je, i može kakav je.

- Plakao sam - kaže moj otac, okrećući lice od mene, jer je i tada plakao. Nije imao majku, Saznao sam da su u to doba, otac i majka tražili buduću ženu ili muža za svoje dijete. Gadna vremena.
- Prvi put sam osjetio koliko bi mi majka trebala. Oženila bi me - reče moj otac i škrinu zubima, valjda se sjetio neke nepravde.
- Eba mi nudi neku iz Šehera, ima i kuću, i primila bi me, jer joj je mati džuturum, te bi je ona morala hizmetiti dok je živa.
- A Rabija!
- Ona je drugoga.
- Nije, vičem iz svog glasa, nije! Skočio sam s klupe i niz put. Eba viče da se vratim, a ja ni da se osvrnem.

Uz obalu Vrbasa miče starica ispod feredže i bastunom se spotiče. Pritrčim joj i pomognem uz sam vrh brijega. Podiže malo peču, onako s kraja i zahvali mi.

- To ti bila u direkliji?
- Kostobolja, sinko, pritegla pa velim nije zgorega tražiti lijeka u vodi. Za sve ima lijeka, samo kada bi insan znao, koji za šta služi.

Direklija je jamda zasigurno dobra za kostobolju. Izliječila je Hasiju, rahmetli Nail-efendijinu unuku. Ne bi, ven vodio je u Beč, neki hećim ovdi za vojsku, a Nail-efendija ko efendija, akšamlučili zajedno i ovaj hećim, ga uputi u Beč, u hastahanu.

Odmah je vratili, kada je Nail-efendija rastumačio da je iz Banjaluke. U direkliju, u direkliju, propitivo Nail-efendija na švapskom. Pod kućom mu lijek, a on do Beča vodio čitavu djevojku, te je tamo skidali i mjerkali tilo i cura sva bila pa prošla od sramote. Ovdi je dolazila s nadom, jer je bila bez majke, umrla joj od opake španjolske bole. I eno je sad i živa i zdrava, a bukadar djece porodila. Svugdi je lijek u travi, u cviću, u svemu.

- Ima li lijeka meni, mojoj duši i srcu?
- Otkud ti toliko bole, mlad si?
- Od ašika, obuzelo me sevdisanje, pa utuši!
- Lahko je, oženi se i eto rahatluka.
- Ne daju je, a Rabija hoće!
- Kakva Rabija?
- Dženetska hurija, komrikuša, guguče, guguče dina mi, čuješ li veze u meni đerdan snova i pjesme niže po mojem srcu. Rabija! Rabija!
- Hani der, čija je i oklen je?
- Hajrudin-efendijina, dok nije mene srela, a sada je samo moja!
- Rabija, moja unuka!
- Unuka, tvoja? Ima li Allaha? Ima li? Ako ima dajte mi Rabiju. Dajte mi je ljudi, dok krv nije pala.

Razmislite. Ona je čovjek, razum i srce su njeni i ona mora da upravlja sobom. Dosta je, rastrgat ću mrak oko srca svoje Rabije i biće slobodna i svoja i moja, a ne onoga za koga je daje babo.

Babino je prošlo! Drugi vakat dolazi.

- Kakav si to čovjek? Uplašio si me. Pokoravaj se sudbini.
- Sudbinu ja određujem. Ne dam Rabije i to je moja sudbina. I Eba, iz hauza, sprda se sa mnom. Daje mi neku Hasnu iz Šehera. Mati joj džuturum. Da priđem u kuću.
- Eba te, bolan ne bio, samo kuša. Nema takve cure u Šeheru.

Najednom, provalio je glas kao da je bio slijepljen između dvije sedre, muklim jaukom od bola, napokon oslobođen kriknu:

- Nije ti otac smio umrijeti, a ni Rabiji dozvoliti da umre. Iz jednog ropstva zavukao ti je mater u drugo ropstvo. Ropstvo očajanja za majkom i ocem. Nije smio ispijati rakijetinu i duhan žvakati. Nije!
- Nemoj tako, Omer-efendija!
- Šuaipe, sine Naumov, to nije bio moj govor, a ni moj glas. Nastavi, biće ti lakše.
- Svaki dan su mu mahalnose dolazile u ćepenak, nabrajale priče izmišljene. Te da je sihirima odvukao Rabiju. Hodžama kundure džaba da je pravio, a oni njemu sihire i zapise davali za Rabiju. Kuda je mogao. Od njih je živio.

Da si ti za nju ne bi se Hajrudin-efendija odrekao jedinice. Pored toga se i nejmaština zavukla. Rabija, moja majka, poče da kopne. Tako mi je otac kazivao, nepoznati glasu i ne napadaj mi oca. Šta je mogao moj rahmetli otac? Šta, krpadžija cipela, goljo i veliki ljubavnik u čaršiji gdje se zna šta je ko večerao i kad je haljine promijenio.

Pio je potajice, jer mu je njegova Rabija otkazala ljubav, ako bude pio. Morao je potajice i tako je gubio na svim stranama. Čekali su da se otac smiluje i malo ih potpomogne i prihvati ih kao svoje. Uzalud, majka i otac umriješe, a ja osta na čuvanje kod nane. Kažu da su velike dženeze bile. Radoznala čaršija. Sita i opaka. Meni su obećali školovanje. Izio vuk magarca. Majka me ostavi ni dvije godine nisam napunio, a otac mnogo kasnije. Kazivao mi je otac da sam se smijao na majku kada je izdisala. Valjda sam bio sretan što će se otarasiti more koja je gušila. Umrla, jednu ruku, lijevu, pružila je meni, a desnu prema ocu. Tako nas je valjda i ostavila zagrljene, osmijehnuta.

Rekao sam ti da mi je mnogo puta pričao o ovim događajima, ali kadgod bi došao do ovog dijela priče zavukao bi šake u svoja bedra i čupao, kao da želi da izvali i kosti, a ne samo meso.

- Nisam imao novca da je opremim, priča otac, kako je zaslužila, ali sam svojom rukom morao kopati mezar, jer i to se plaća. Stara nana je okupala i opremila. Svoj joj ćefin donijela i lijepu crvenu čohu, kojom su je prekrili. Otac joj ni na dženazu nije došao. Majka joj se poslije udaje šlagirala, a nije ni trideset petu navršila i tako je nepomična saznala za smrt svoje jedinice. Od tog časa je prestala i jesti i piti. Za kratko je umrla. Prepukla od muke. Dženaza njene majke bila je velika i žalosna. Žalio je Hajrudin-efendinicu svak živ. Znali su da je nazor umrla. Nije joj bio vakat, ali udaja Rabijina i Hajrudin-efendijina tvrdoglavost su je dotukli.

Sa dženaze zajedno smo Rabijin otac i ja pošli njihovoj kući. Praznoj i mrtvoj. Sjetio sam se Rabije i onih dana, onih pendžera i ašikovanja. Želio sam da vidim onaj lijepi ćošak njene duše. Svijet je gledao u nas, kao u vojskovođe, koji su potučenu vojsku ostavili na bojištu, a njih dvojica komandanata se vraćaju živi. Neki su pošli za nama u želji da nam se pridruže, ali Hajrudin-efendija je uzeo fijaker i tako smo izbjegli priče i znatiželju čaršije. Putem smo ćutali, svak je u svom ćošku života sagarao. Ušao sam kroz avliju i preko basamaka, kroz hajat i pravo u Rabijinu sobu. Osjetio sam kako me Rabija zove iz te sobe. Ušao sam, ono, kao da se sehara sa njenim darovima izdigla iznad moje glave i osjetio sam teret godina i suza i želja Rabijinih. Nikada nije stigla da podijeli vezene i kerane darove. Sve je ostalo. Glasno sam zaplakao, sine, ovako, kako i sada plačem.

Moram, nije lako! Odnekud u bijeloj anteriji, kad ti kažem u bijeloj anteriji, sine, pojavila se tvoja majka, moja Rabija. Kraj pendžera odakle me gledala i tražila pogledom. Bijelu ruku pružila prema meni i šapuće:

- Uzmi, ovu sam maramu za tebe vezla.

Skinuo sam je sa zelene rafe i trpao u njedra.

- Sada bježi, i nikada se ne vraćaj u ovu kuću - čuo sam je, molila me, kao da preklinje i kao da se plaši da se i meni kakvo zlo ne desi u ovoj kući smrti i ludila.

Trčao sam niz basamake, kroz avliju i čuo njegov, Hajrudin-efendijin glas kroz glasan plač:

- Dijete podaj, podaj meni! Ona je jedina razumna među nama.

Lutao sam po svijetu, raskućio ćepenak i nestao. Potucao se bolestan od želje za pićem, a nisam pio. Rabija mi je i u snu prijetila kobima i ljutila se kad bih popio koju. Dugo sam teško i suho kašljao. Snaga mi se izvukla niz koljena, pa sam klecao. Osjećao sam svoj kraj.

Vratio sam se iz svijeta, a bilo je proljeće. Došao sam da sebi iskopam mezar pored Rabijinog. Svijet mi se smijao. Udario sam nišane sa svojim imenom. Iskopao sam mezar i njenom ocu, Hajrudin-efendiji, jer nije on toliko kriv što nije ranije upoznao čaršiju. Rabija mu je na umoru halalila i tako su bila dva puna mezara, Rabijin i njene majke, i dva prazna moj i Hajrudin-efendije.

- Čujem!
- Omer-efendija!
- Pitao me otac, da i meni iskopa.
- Što nije?
- Ne znam, valjda se sabro i uplašio da mu neće ostati pored.
- A onda, šta ti reče otac dalje?
- Bio je izgubljen. Prešao je dlanom po mom licu. Spali kud prođe:
- Dobro kad si mi u četvrtom razredu - tražio je olakšanje, a znao je da tek poslije osnovne škole nastaju prave muke.
- Nešto sam drugo želio reći.

Stara nena mu priđe i tješi ga:

- Hajde bolan, ima on svoju nafaku. Smrt i nafaku svaki čovjek ima.
- Bog te poživio još dugo godina za ljubav ovog djeteta.
- Zna se, svako će svoju čašu ispiti kada mu bude suđeno. I poslije mene, a i poslije tebe svijet će živjeti. Ni prvi ni posljednji, neće biti bez roditelja.
- Otac je umro, zakašljao se, ispustio krvavu maramu i sav krvav ukočio se. Nena me strpala u krilo i jeca, a ja ćutim, ni suze da pustim. Drago mi, znao sam da mu je bilo teško. Ovako sam shvatio da mu je bolje, a vjerovao sam da će biti uz majku.

Volio je on svoju Rabiju i sada će biti jedno uz drugo. Proplakao sam kada sam se sjetio da ja neću biti uz njih. Nena je ponavljala po ko zna koliko puta:

- Šehit ti je otac, šehit!
- Omer-efendija, rekao sam joj da je to svejedno, on je mrtav i ja nemam oca, a nena se uplašeno podiže te me zaruži i da ne govorim bezbožne stvari. Tada sam se prvi put propsovao i psovao sam pravdu i ljude, i što mi je na um palo. Vukli su me za rukav i gonili da učim one sure, koju sam naučio u mektebu, ali nisam tada htio. Psovao sam i plakao. Bilo mi je žao očeve mladosti i majke.

Sve sam žalio i sve redom psovao. Tada sam se i prvi put pobunio. Od tada nikada mira između mene i pravde, između mene i ljudi.

Čaršija je u jedan glas šaptala da mi je otac šehit, ko eto napatio se i namučio i blago se njemu uz dvadeset sedmu noć ramazana umro. Dženaza je bila nezapamćena, kada se radilo o sirotinji, esnafu, koji je baterisao. Velika i bogato opremljena. Znam da se nije moglo prići od hodža mezaru, valjda ih je neko muslimansko društvo dobro platilo, pa se slegli i uče li uče. Očekivao sam da će mi i oca oživiti. Šta sam ja znao, mislio sam da će mome ocu najljepše biti na onom svijetu. Znam da sam ostao siroče, jer je i stara nena obolila i otekla, sva u nogama i trbuhu.
- Ova voda, sine, ugušiće me. - Tako je i bilo. Nije prošlo ni dva mjeseca i uguši je. Opet dženaza. Obična i skromna. Bilo mi je drago, jer sam bio prvi uz mezar i neni sam učio, kako mi je govorila da treba. Šta mi je preostalo već da odlazim u kuću gdje mi je majka rođena.

Did i ja smo sjedili, svak za se razbijao bi glavu. Ćutao je, a rijetko bi me pogledao i obavezno se osmjehnuo na mene. Bilo mi ga je žao.

Didova penzijica nam je mogla biti. Hranu sam ja kuhao i ponekad donosio iz aščinice, ali dosadili mi ljudi s pitanjima šta radi did, hoće li me udaviti ili obisiti. Doziva li Rabiju ili ženu Hajriju? Onda sam počeo i sam da nam kuham. Njemu je bilo svejedno ionako nije bogzna što jeo.

Pričao mi je lijepe priče, a znao ih je mnogo. Kada se premori, ponovio bi o nekom dukatu i zelenim stotinarkama za koje se kleo da ih je vratio Kale Miki i da je Hazer dobio mir i hamajliju. Dukat kojeg je zaradio u dubokom Nilu. O mom ocu i majki nikada nismo pričali.

Upisao me je u gimnaziju. Neki su htjeli da idem u medresu i plaćali su sve za mene, valjda neko društvo, možda ono što mi je oca opremilo, valjda su mislili da mi je otac šehit, te možda ću i ja biti jer sam njegov sin. Did me nije dao. Bilo mi milo da mogu udovoljiti didu i da se na neki način suprotstavim ljudima koji su zarivali i vikali i za mojim ocem i didom.

- Nećeš biti hodža - procijedio je, kao da se ipak plašio da mu neko ne otkrije želju.
- Kako ti, dide, rekneš.
- Aferim. Ih da mi je ova pamet. Svi bi oni bili sada živi i sretni svi skupa. Šteta! Kriv sam! Neka mi Bog ne oprosti, neka me čeka džehenem. Nisam morao slušati čaršiju koja mi se ulizivala. Pomagao sam im jer sam bio u upravi. Činovnik, a oni uz mezu. Raspali, dolij zejtina na vatru i odoše mi moje dvije zjenice i tvoj otac, moja kičma, i osta ja poremećnog uma.

Imao sam ja belaja i sa vlastima. Sve da udovoljim pravdi. Nije mi to žao, ali što ubih nevinu ženu, kćer i tvog oca. To žalim! I biće mi žao, ako ne bude poslije smrti džehenema, pa ne budem ispaštao. Puno ja u to i ne vjerujem, ali to neka stoji. Gdje je moj razum? Ako je bog na strani istine, što nije u moju dušu stavio malo razuma i spasio bi sve, ne bih postao ubica. Spasi me, bože, ili, ti đavle, koji si me ponio u zlo.

13.

- Rabija, Hajrija! Gdje ste? Rabija. Ne lupajte toliko! Prestanite, ne lupajte! Eto, Šuaipa! Otvori im, Šuaipe. Lupaju na halku i on, Numan, s njima. Tako, sjedite tu! Poredajte se na šilti. Uzmi đerđef, Rabija, a ti, vjerna moja Hajrijo, pristavi nam kahvu.

De, zete, kaži, ima li posla? Kako te sluša Rabija. Drago mi je. Volim vas, kako ne, kćeri. Ma neka si se udala. I majka se udala, pa tebe ima. I ti si, pa imaš Šuaipa. Ljepote, svijete, kod mene je zijafet. Došli mi.

- Omer-efendija, onda bi otvorio prozor i vikao:
- Komšije, ehej, Salkane, Mujkane, Mehmede, Sulejmane! Dođite sa hanumama. Dođite, došla mi je Rabija i Hajrija mi ozdravila, peče nam kahvu. Dođite. Popićemo zajedno. Evo i Numana, mota nam duhan. Dođite, ljudi! Moja kuća je oživjela.

Svijet bi se sklanjao kad bi Hajrudin-efendija vikao, a onda poslije po čaršiji prepričavao i na račun priče pio ko zna koju kafu džabice.

- Rabija, pričaj svom babi. O sebi, o svojoj duši. Tako, kod svoje majke de, da čujemo. Čovjek si, imaš pravo da biraš. Neka je kundurdžija. Hajd, ne crveni, ašika se mora imati. Ne obaraj očiju. Neka su mu ruke zlatne i obraz čist. Nećemo za titulama, jok! Onaj ko ti je mio! U njegovim rukama će biti naše zlato. Je l' tako Hajrija. Rabija je naše zlato.
- Opustio bi podignute ruke na jastuk, stezao ga uza se i nabrajao, valjda o čemu je nekad razmišljao, ko bi ga znao. Sve bi nekako i bilo bolje, jer sam mu ja bio utjeha, ali se zarati i dođoše vojnici u kuću. Did se smije na njih, a jedan povika:
- Veži tog nevjernika!
- Mene - povika did i zgrabi stolicu, bacio je na prvog vojnika, pao je, ali u tom času dođe neki građanin, koji je tek obukao uniformu i izgalami se na vojnike i starješinu:
- Dosta mu je njegove muke. Odlazite!
- Nisi morao - zadihan mu se obrati did.
- Nisam, ali htio sam.
- Ništa ti nemam dati.
- Dobro, kako hoćeš. Biraj! Nije ti dosta što si počinio svojima, pa hoćeš i ovog momčića da izgubiš i ubiješ kao...
- Rekao sam svoje - možeš poslati one vojnike da me vežu.

Nisu došli da vežu dida i da ga odvedu. On je sjedio i bio razumniji nego ikada.

Uzalud sam ga pitao zašto žele da ga svežu i vode u haps. Ćutao je i nikada mi nije htio o tome da govori. Znao je da neće biti dobro. Prošla su dva mjeseca i tri, a penzija nije stigla. Gladovali smo, a on je postajao sve razdražljiviji i tužniji.

Jedno jutro mi je rekao da napustim školovanje i da idem raditi. Poslušao sam ga i radio sam po čaršiji, ali mi se čaršija nije smijala i vikala za mnom, iako sam znao gadne poslove raditi. Smirila se, valjda, od ratnog straha. Počeo sam donositi otpatke kruha i koječega, ali did nije jeo. Molio sam ga, ali uzalud.

- Dide, neću ni ja jesti, ako ti nećeš.
- Nemoj da bi koga pitao zašto mi ne šalju penziju.
- Nisam se sjetio, a pitao bih.
- Ostani istrajan i radi svoj posao.
- Kome se ti svetiš?
- Jednoj grešci u mladosti, a drugoj u starosti.
- Kakva korist?
- Možda smrt bez patnje i bolova.
- Ne određujemo mi vrste smrti.
- Kako kada!

14.

Niko nije pitao za nas, a niti nam dolazio. Bili smo mirni, nije did više razgovarao sa svojom ženom i ćerkom, držeći jastuk u rukama. Nešto je bio ozbiljniji i razumniji. Za jesti je samo meni ostavljao. Jeo sam i bilo mi je malo. Bila je druga jesen rata. Već sam učio život i došao kući sa malo krompira u papirnoj kesi, a did je sjedio na sećiji. Glavu je okrenuo prema adi sa koje je moj otac gledao u pendžere svoje Rabije.

Eto, upravo u Rabijinoj sobi je sjedio i moj did i nije mi se okrenuo, što je imao običaj, nije mi ni odzdravio. Ostao je zanesen u smrt i stvarno je bio mrtav. Neku tekućinu sam mu našao oko usta i malu bočicu među prstima. Teško sam je istrgao i obrisao sam mu lice. Flašicu sam bacio u zahod. Ostala mi je u očima oznaka mrtvačke glave i bilo mi jasno da je did izabrao smrt po svojoj volji, a pošao se opravljati od bole. Valjda su ga zaokupljale druge o kojima mi nije htio da govori. Kasnije sam i shvatio, jer su me neki pitali šta smo did i ja pričali. Rekao sam da je did poremetio i da se s njim moglo samo razgovarati o Rabiji, Hajriji i mome ocu Numanu. Tako su me i ostavili na miru. Sjeo sam pored dida pun mučnine i bijesa. Gledao sam ga, a on žut i zavaljen u šare jastuka na sećiji.

Vezeno cvijeće Rabijino golica mu smrt, a ona mudruje. Bilo mi je žao da ga nisu mogle vidjeti Rabija, Hajrija i moj otac Numan. Bili bi zadovoljni i ponosni. Našao sam ceduljicu, ispisao je did:

Dženaza mi nije potrebna, davno sam izišao iz dina. Znaš da sam ubio ćerku Rabiju, ženu Hajriju i zeta Numana, tvoga oca. Što će mi dženaza, salla, učenje oko mezara i talkin. Ništa mi ne treba. I neka te ne muči što mi to ne možeš priuštiti, jer nemaš otkud, a i ja ne želim.

Nemaš me ni u šta umotati. Svejedno. Niko ne umotava ni borce na frontu, pa je opet sve u redu. Kako znaš tako me doguraj do harema.

Najavi moju smrt, da te ne bi optužili da si mi se osvetio. Obišao sam svoj mezar, kojeg mi je iskopao tvoj otac, kiše su ga malo sručile a ti, kako jest, tako me i ubaci. Vidiš, da nije mezar gotov sada bi mi ti morao kopati. Tvoj otac kao da je znao da ćeš ti jedini ostati, da me opremiš.

U uredu za najave umrlih rekoše da je sve upisano i da mogu ići. Čekao sam noć, a noć je bila ratna. Preko dana su avioni lupali iznad našeg neba. Nigdje nikoga u gradu. Poneki policajac i patrole. Noć se spustila, jesenja, kišna i blatnjava. Našao sam hamala Ekru, kraj ćuprije u Šeheru, pije i mezi ispod nečijih avlijskih vrata. Kolica odgurao uz obalu. Nisam mu rekao zašto mi trebaju, ali sam kazao da ću mu ih vratiti ujutru.

Dao je i nije ništa rekao.

Svukao sam dida i okupao na verandi. Posušio ga komadima ponjave. Svezao mu ruke i noge jer su udarale o basamake, a onda mi je na um pao onaj oficir što je rekao da ne vežu dida, te sam ga i ja brže bolje odvezao. Što sam mogao lakše i bezbolnije svukao sam didovo tijelo do kolica i teškom mukom i mladalačkom snagom navukao tijelo na kolica, povukao sam mu glavu gore, a noge su visile izvan kolica.

Noć. Sam ispod brijega vučem kolica, a usne mi se lede od pomisli da ću sam u harem i da ću morati silaziti u mezar. Udarale su gole noge odmah ispod koljena u kameni sokak i odbijale se, kao da trče za mnom.

Prekrio sam ga ponjavom koja je još ostala jedina u našoj kućici. Sve ostalo je otišlo za šaku brašna ili koju kilu krompira. Ponio sam i nekoliko novina, jer did je do smrti molio i ja sam mu donosio novine, koje su stare koji dan. A onda mi je jednom rekao:

- Ne donosi mi ih više! Lažu! Propaganda! Ratna i okupatorska! I nisam mu ih donosio, ali u one koje su ostale morao sam ga umotati i spustiti u zemlju. Takav je običaj, da se mrtvac omota u nešto. Nisam smio da ga sahranim u odijelu, jer mi to nije ni rekao, a da je htio on bi mi to rekao. Vučem kolica, a ono točkovi se okreću i škripe.

Pritisla noć, a kiša cijepa i lomi ostatak moje snage i rashlađuje mi znojno lice i vlažna leđa od znoja i kiše. Pogurio sam leđa i pustio da me ispijaju ove noćne muke, kad najednom odozgo lup, pa lup nekoliko puta po glavi, a u meni se nekakav vrisak oteo pri pomisli da mi nije did ustao i da me ne udara.

Pobjegao sam i ostavio kolica ispod drvoreda. Najednom ispred mene počeše skakutati plodovi divljeg kestena. Udahnuo sam zraka i dolazio svijesti i uvjeravao se da su me lupali po glavi i leđima otpali kesteni.

Vratio sam se, a did je ležao iskrivljen, kao da se pokušao podići. Gledao sam u njega, kako sam duže gledao sve mi se uvrtjelo u glavi da se lagano podiže i da preza na mene. Glava mu je sletjela među prednje točkove, valjda kada sam se uplašio i trgnuo sam kolicima te je sletio. Nisam smio dirati. Vukao sam i gubio pod sobom noge, te mi se činilo da i ne koračam. Teturao sam se i gubio svijest. Vukao sam i zavaljivao se sad na jednu, sad na drugu stranu. Vjetar i kiša su mi bili dušmani u toj noći koja mi je bila najteža u mladosti. Najednom mi se neki šiljak zabode u mokra leđa, a neko sprijeda povika:

- Ko ide?
- Mrtvi!
- Pucaj - prednji glas je viknuo, a drugi iz onog šiljka što me bode povikao je:
- Ne! Ruke uvis! - Digao sam ruke. Dva vojnika, kao iz zemlje, u jedan glas povikaše:
- Švercer! Šta voziš?
- Harem.
- Zao duh, pucaj u njega!
- Smrt sam, ne pucajte.
- Ubio nekoga, mrtvac!
- Dao sam pismeno da je umro, a moj did kako smo se gurali oko kolica pao na zemlju u lokvu i leži okrenutog lica nebu, kao da pita dokle će se s njim izigravati i život i smrt. Jedan od vojnika me uhvati za gušu.
- Kukavico, mrtvac je u lokvi, pusti me da ga sahranim.
- I mi ćemo s tobom.
- Možete.

Kada smo uvukli kolica u harem ja sam počeo da vičem:

- O mrtvi, evo nas grešnika i ubica. Naplatite svoje. Čuješ li me, Rabija, kćeri Hajrudinova, dovodim ti oca. I tebi Numane, oče poštena sina Šuaipa, kojeg su dvije sotone uhvatile i u haremu mu ne daju mira. Ustanite, šejtani, i svi najgori, te ih okujte smrću.

Raširio sam ruke i u neopisivom strahu od harema i vojnika vikao sam da nadjačam strah u sebi.

Vojnici su pobjegli, ostavili su i svoje torbice u kojima je bila municija i kruh.

Mrak još gušće i kobnije se ulio u moje oči. Glad mi je izmamila i ostatak mira. Sjeo sam nad didovom rakom i izvadio iz vojničkog torbaka kruh. Jeo sam i nudio dida, koji je gladan umro. Nije uzimao, a meni je to i godilo. Jeo sam, a negdje su već pijetlovi najavljivali gluho doba noći. Umor me svladao i sitost, te sam se, ne znajući kada, spustio na trbuh dida i tako zaspao. San je bio teži od stvarnosti. Komadale su me neke životinje i vadile ptice iz mene mrvice vojničkog kruha. Bježao sam i u snu sve dok se nisam spotakao o prag, koji me je vukao u svijetlu odaju u kojoj su samo starci sjedili i veselo razgovarali. Milina, nešto kao jutarnje svitanje u proljeće. Uletio sam glavom, a noge su mi ostale uz prag.

Ruke mi je pružio starac koji je plakao, a bio je jedini u suzama. Srušio mi je veselje i obuzela me žalost, jer i jedan čovjek mora da plače od hiljade i ja pripadam njemu, takva mi je sudbina od rođenja. Podizao sam sada starca, ali osim ruku ništa mi nije pružao.

- Govori, čovječe! Kazuj, što si usamljen i tužan.

Njegov me pogled ohrabrio i vikao sam nad njim da može meni kazati svoju muku.

- Vidiš, svi su veseli - pa zakrenu glavu od mene - samo sam ja bihuzur i ovdi. U kaburu nemam mira. Moj sin. On! Pije i ne mogu da se smirim od njegovog gibeta i nasilja koja čini ljudima pijan i nesretan. Kada bi on prestao piti, meni bi lakše bilo, bio bih kao i ostali, veseo.

Propio se od kada sam umro. Žali! Ne treba tako. Ubija ono dvoje djece, a ženu u zinaluk šalje, jer joj ne prilazi u dušek od kada sam umro, a bome puno je to za ženu godina dana. Ih, kada bi znao da mi samo otežava i sve svoje bijesove na moju dušu tovari. Ako se vratiš, kaži mu. Znaš li ga? Mog Kasima? Znaš, kako nećeš znati: limar. A ja sam mu otac Jusuf, radio po pekarama i hanovima, hizmećario za sitniš. Ako ga nađeš, kaži da prestane.

Halalio sam mu pri umiranju što me napustio u starosti i sa ženom otišao u tuđi sobičak. Neka ga to ne kahari.

- Omer-efendija, nesta osvijetljene dvorane, nesta i glasa. Mrak i moje drhtanje, to me valjda probudilo, a ljigava ruka mi se spusti niz didovo lice i sleti na rub mezara. Otvoren, čeka, a ja prozeb'o i sit, zasp'o.

Sišao sam u mezar, a voda mi do koljena. Kiša prestala, a ja mokar do kože. Skinuo sam fes, kojeg mi je did kupio. Punio sam ga vodom i tako izlijevao mezar. Ne znam, koliko je sve to trajalo. Napokon sam prišao didu i prvi put, prije nego ću ga morati strpati u mezar, proplakao.

Plakao sam dječački i iskreno. Boljelo me sve. Od tog časa sam izgubio povjerenje u ljude. Nisam ga mogao ni pomaknuti, bio mi je did teži od zemlje. Vukao sam ga i plakao. Teturao sam, a ruke i noge su mi se tako saplitale da nisam ponekad znao koje su noge didove, a koje moje. Padao sam po njemu i klizio s njega, nekad u mezar, a nekad s one druge strane mezara.

Dovukao sam ga do mezara i lagano sišao unutra. Želio sam da koliko je moguće ljudskije spustim čovjeka u mezar. Podmetnuo sam glavu i ramena i tako stajao u mezaru, a didove ruke raširio i pustio ih da leže po mojim ramenima. Spuštao sam se i osjećao kako me koljena izdaju. Priljubio sam se uz jednu stranu mezara u želji da dida lagano zbacim na onu drugu stranu. Obojica smo bili toliko mršavi da je to bilo izvodljivo, samo da sam ja imao snage. Ne, pao sam. Didova noga me tako udarila po glavi da sam se stropoštao i jednim dijelom tijela ležao pod didovim tijelom. Srećom, glava mi je bila vani i jedna ruka, a tijelo didovo, kako je skliznule, okrenulo se licem vodi i tako me je pričepio donjim dijelom tijela.

Bolio me kuk. Plakao sam i čekao. U jednom času sam pomislio da čekam jutro i da me ljudi spase. Nisam im htio dati i tu priliku da mi se neki vesele, a neki misle da su se s tim otkupili za sve što su nam u životu napravili.

Negdje su se oglasili prvo psi, koji su tako glasno zavijali da me je do kostiju prožeo strah. Pomislio sam: to je kraj i mog života. Moram dida spustiti i zatrpati prije svanuća. Izvlačio sam lijevu nogu i kuk, a desnom, na kojoj sam klečao, podizao i tako dobivao na prostoru. Upirao sam snagom i nekako oslobodio lijevi kuk, a dio lijeve noge tako me bolio u koljenima, koja su držala, čini mi se, svu težinu mrtvog dida. Jauknuo sam i svom snagom povukao. Did se spusti u raku i kao da mi je i sam pomagao, okrenuo se licem prema nebu.

Odahnuo sam i teško se pridržavao na nogama, a onda nikada nisam odgonetnuo, kako sam se, kao da me neko gurnuo, opustio koljenima na trbuh didov. Čuo sam, vjeruj mi, Omer-efendija, čuo kako se iz trbuha nešto oglasilo, kao svirka, kao lupatanja, i nisam ništa mogao. Ostao sam, iako sam pomislio da je didu teško, ali meni je bilo teže.

Tražio sam novine koje sam ponio da dida umotam. Ništa od njih nije ostalo. Jedino sam našao dio ponjave koju sam ponio i prekrio didov gornji dio tijela počev od glave. Što da ti kazujem, did je do pola bio u vodi, ali i to je dobro, jer mogao je da se ne vidi od vode da nisam izlio. Izvukao sam se, padajući u mezar ko zna koliko puta. Klizio sam, i teško se izvukoh.

U tom su se čuli i prvi pijetli. Brzo će svanuti. Ubacio sam rukama zemlje, a onda izvalio jedan nišan od daske i njim nabacao zemlju. Stigao sam da mezar kao po propisu oblikujem.

Nisam znao šta ću sa vojničkim torbama. Kruh sam sav pojeo, ali bile su pune metaka. A za jedan metak ode glava. Zatrpao sam ih na površini mezara i otišao po haremu tražiti kakav višak nišan, i našao sam. Onaj s kojim sam zatrpavao dida, zasadio sam odakle sam ga i iščupao. Imao sam nešto tinto-plave olovke i napisao samo ime svoga dida, i to ne Hajrudin-efendija, već samo Hajrudin. Nešto sam mu i proučio što mi je na um palo, više od straha, nego od potrebe, jer sam znao da to ni didu, a ni meni neće koristiti, izuzev što ću zaboraviti na sve što se zbilo u toj noći.

Učio sam i valjda ličio na pobožnog čovjeka, a iznad mene su stajala ona dva vojnika i nisu me prekidala. Sada mi je bilo lakše i sam sam prekinuo molitvu na pola i rekao:

- Šta hoćete?
- Municiju, streljaće nas! Misliće da smo je predali neprijatelju.
- Gladan sam! Kruha vi meni, a ja vama municiju.
- Donijećemo ti, ali daj nam prvo municiju.
- Ne može, roba za robu. Iz ruke u ruku.
- Ubiću te, ako još jednu pisneš - uperenom puškom onaj žuti prijeti.
- Mrtvi ne ubijaju. Mrtav si i ti! Ne možeš, me ubiti. Vikaću, a dan sviće.
- Donijećemo - i odoše. Vratili su se brzo.
- Blizu li vam je bunker? Brzo se vratište.
- Ne laj, već municiju daj - i baciše mi kruh nad mezar didov.
- Jedan kruh, jedna torba s municijom.
- Evo - baciše i drugi kruh pored mezara.

Uzeo sam kruh i rekao im:

- Jedna je kod glave umrlog, a druga, kod nogu. Kopajte, nije duboko.
- Kopaj, pasji sine, zdrobiću ti vilicu. Što si krvav?
- Nisam!
- Lice ti je krvavo, i vrat.

Sjetio sam se da je to od fesa, i ćutao, onda mi je na um palo da sam i fes ostavio u mezaru i da sam ga zatrpao s didom.

Stao sam se smijati. Smijao sam se valjda tako da su se uplašili. Izvukli su svoje torbe, onako blatnjave strpali na ramena i dugim koracima zapinjali su za nišane, govoreći:

- Brže, bježimo! Ovaj je poludio. Valjda je sam sahranio čovjeka. Ubijen je, sav je krvav. Može nas osumnjičiti.

Jeo sam nad mezarom i psovao rat, jer u to vrijeme su nalijetali avioni. Jutro se razdanilo. Poslije kiše miriše harem svježinom.

Vidio sam iza ugla drvenog turbeta kao da se neko krije. Napustio sam didov mezar kao da se ništa nije ni desilo i otišao do čovjeka koji se previjao i povraćao. Ležao je nad kamenim nišanom i povraćao. Nije se mrdnuo, ama ni pomakao. Nisam ga ništa pitao, počeo je sam da mi priča:

15.

- Ne bojim se! Ko ste vi, noćne ptičurine. Aveti. Klepetate po haremu cijelu noć. Idite u neku stvar. Majku li vam bezobraznu. Ko zna šta radite u zemlji, kada po zemlji u noćima kišnim tako radite. Vidio sam te, zelembaću. Cijelu si noć kopao i iskopavao mrtve. Vadio ih i ubacivao. Prestrojavao i komandovao. Od tebe jednog javljali su se po trojica.

Marš! Gubi se! Ne do ti bog da si došao da bihuzuriš moga babu. Dosta mu je bilo moga bihuzurluka. Ostaviti oca i otići za ženom. Stara oca i iznemogla. Oca, koji je kruha željan. Oh, kako sam gad. Ostaviti oca u tuđoj pojati. Ono je pojata, ama mogao sam je ja urediti, ali ona moja.

Neko joj uvukao u glavu da djeca koja se rode u pojati pohajvane i nisu kao ostala djeca. Ja poslušah, a ono je pohajvani i zvijer posta.

Umro mi babo, a ja ni znao nisam. Nisu mi dali, bio sam pijan, da ga u zemlju spustim, ali sam ih razgonio i spustio oca.

Ja, njegov jedini sin. Jedina njegova nada. Ali, sotono, vjeruj mi, otrijeznio sam se odmah čim sam ga spustio, i hodža je doduše ostao dolje, i on mu je pod glavu stavio busen i glavu zakrenuo kako valjda treba, a ja sam sve to dozvolio. Mislio sam, hodža zna. I sada mi se gubi ispred očiju i zapamti, ove nišane da nisi nikada dirao i ovaj mezar da nisi nikada prešao. Reci, poruči svojima. Inače, biće vas svakakvih. Mog mrtvog oca Jusufa niko ne smije uznemiravati. Niko!

- Omer-efendija, jesi li tu?
- Pričaj, slušam te!
- Rekao sam mu, Kasime, sine Jusufov, poznaješ li Šuaipa, sina Numanova, što ono ima suludog dida Hajrudina. Ako ga znaš, potraži ga. On će ti o ocu kazati...

Pobjegao sam dok se on vrtio oko očevog mezara. Pobjegao Vrbasu. Sunce se pomaljalo, a dolje izvor klokotao. Svukao sam se. Bilo je hladno, i škrto sunce jesenje me doticalo. Zaplivao sam. Plivao i sretan lupao po talasima. Osvježio se i oprao crvenilo, koje mi je ostalo od fesa. Oprao sam i ono krpa, koje su bile na meni, i blatnjave. Iscijedio ih, i onako kao od majke rođen, sjedio na obali.

Viđao sam ja tog Kasima, i ranije na obali Vrbasa. Prao se i teferičio uz sišu rakije i meze.

Osjećao sam, kada se sunce diglo visoko i kada su avioni ko zna gdje otišli, da sruče bombe, išao je neko, udarajući čvrsto o zemlju svojim nesigurnim koracima. On je, pomislio sam. I bio je Kasim. Nije me ni gledao. Upravio pod točak studenca i ne smiče glave. Mislio sam da se pere, a on vodu pije i gasi vatru u sebi. Napokon je izvuče i strese glavom, kao kakvom crnom tepsijom da vrti po vatri. Izvadio je malu sišu iz unutarnjeg džepa i nageo je dok je nije iskapio, a onda je bacio u prvi grm.

Dugo je gledao u vodu i bacao kamenčiće, kao da ih odbraja. Opet sam se bacio u Vrbas i plivao sam sijekući rijeku tijelom i praveći glasove slične sireni za uzbunu, sijekući talase usnama.

Pogledao je u mom pravcu, a onda koraknuo prema meni i uhvatio se za glavu. Izašao sam go i mokar. Tresao sam se od zime.

- Ne valja - rekao mi je.
- Valja!
- Obolićeš!
- Ti valjda nećeš?
- Moje je drugo!
- I moje je, za mene, drugo!
- Nisu džabe rekli da si blentav.
- Ti si pametan, pa kakva korist od tebe?
- Kažu da ti je i did blentav?
- Kažu.
- A je l'?
- Jest, ali nije blentaviji od ostalog svijeta.
- Izruguješ se?
- Ko i ti, i svi!
- Koji svi?
- Ne znam!
- Opaliću ti šamarčinu.
- Bolje bi bilo da oca poštediš! A nije da se ludunjaš u tim godinama.
- Kakvim godinama? Čijeg oca? Kazuj!
- Rahmetli Jusufa.
- Ne znaš mi oca, a kazuješ o njemu!
- Nije te briga, znam li ga, ili ti ne valjaš. Sada, ako hoćeš, možeš me baciti i u Vrbas i gušiti me dokle ti je volja, ali ne valjaš. Oca vrijeđaš.

Zamahnuo je da me udari, ali nisam pobjegao, te me nije ni udario.

- Što si go?
- Mokre mi haljine.
- Vilenjaci ste vi svi po familiji. Čaršija samo o vama budalaštine priča.
- Jašta će, kad nema pametnija posla. Što sad, dok puca i gine se, ne priča o nama, već se zabavila sama o sebi i mišiju rupu ganja da glavu zavuče. Beli je strah golemih očiju.
- Na jeziku ste, znam to! Podugački su vam jezici.
- A čiji su?
- Nisu sahanolizi!
- Nije me briga za tim, svak svoj tovar nosi, jer mora.
- Šta znaš o mom ocu, Jusufu?
- Kad budeš trijezan, znaš gdje mi je did stanovao, pa dođi, kazaću ti.

Otišao je i bacio mi sa sebe plave radne hlače. On je ostao u nekakvim kahvenim. Navukao sam ih, a svoje poderane bacio niz: Vrbas, košulju sam obukao.

Svijet je već izbjegao iz grada u brda, a dotle su se avioni vratili ili su drugi došli.

Bilo je milina gledati kako su se rasporedili u širini, a u više redova. Milina, rekoh, dok ne počeše ljuljati bombe. Zvižde, kao da najavljuju vrisak i smrtni strah siju u duše ljudske. Stajao sam i gledao.

Eksplozija, jedna za drugom. Dim. Smrt piruje. Pao sam u blizini lipe. Granje joj je popadalo po meni. Čaršija se nije vidjela. Meni nije bilo neobično, mrak mi je bio i u didovom mezaru. Mrak i sada. Ništa nisam gubio, ali ljudi mi je bilo žao. Moj život je ionako, moj, neobičan i smeten, kao svi moji što su bili u familiji. Nema ih više. Jedino mi je ostalo da žalim ljude, koji mi nisu u rodu, jer ni roda nemam. Divno, ako sad poginem biću počašćen i oslobođen.

Smirilo se, a ja iznemogao i okupan zaspa'. Kada su me probudili, bilo je sve mirno i nisam bio među mrtvima. Žalio sam. Ljudi su, veseli što sam živ. Svukli sa mene grane lipe, jodom mi ogrebotine premazali i glavu zavojem svezali. Nisam ni znao, a imao sam veliku kvrgu na glavi. Nekako me svijet gledao sažaljivo, ali mi nije smetalo. Neka, sažaljenje je uvreda, ali neka vrijeđaju.

Griješio sam ovog puta. Bilo je ljudima žao. Saznao sam kad sam stigao tamo gdje je bila didova kuća. Garež i zemlja. Kuće nije bilo. Smijao sam se, Omer-efendija, smijao.

- Budale se samo smiju kad se dešavaju strahote.

Meni je bilo smiješno. Sretni smo did i ja. Nismo bili u kući i nisu nas raskomadali bombama. Sjeo sam na zgarište. Poneka greda je sagarala i dim se lagano igrao oko mojih očiju. Suze su mi potekle i počelo me nešto gušiti. Donijeli su mi da jedem. Sišao sam do Vrbasa i bacio ribama, a svijet je gunđao.

- Hasija ostaje hasija. Baca, a svijet gladan!

Bacio sam kao sadaku za dušu didovu i sreću svoju. Bio sam ponosan na zgarište. Svijet je odmah raznosio komade greda i ložio vatru, zima, hladna jesen, šta sam im mogao. Onda je došao Hašim, cestar, što je meo i čistio asfalt po čaršiji. Gleda u me dugo, a onda kao van sebe povika:

- Šuaipe, daj mi da raskopam. Može mi nešto koristiti za kućicu. Znaš da mi je raznijelo jednu stranu. A, i did me je jednom, dok sam bio momčuljak, odalamio pošteno iza vrata. Zakleo sam se da mu neću nikada halaliti, a eto, ako mi dadneš, halal mu bilo. Što će tebi, Šuaipe, nejmaš ni mačeta ni kučeta. Sam, kao prst. Ako rat potraje, potiraće i tebe u borbu.
- De, pođi odmah, ali sve da očistiš i travu da zasadiš. Jesi li čuo, travu. Didu da halališ!
- Tvom didu, Hajrudin-efendiji, halal. Travu ću zasijati, ama bolje bi bilo šta korisno. Trave ima. Bolje štogod za pojesti.
- Dobro, za pojesti. Zasadi i pojedi sa djecom. - Nejde tako, pola tebi, a pola meni. Ja ću obraditi.
- Sit sam hrane iz ove kuće i sa ove zemlje. Jedi i obradi.

16.

Stropoštavao sam se kroz čudne lavirinte tame. Spoticao se od mnoštvo sudbina. Znao sam za svoj gubitak. Bio sam svjestan, ali bez snage za otpor. Pustio sam se niz rijeku, mutnu i kobnu. Obale su joj izmicale. Korito se svakog dana širilo, a rijeka ojačala i nosi. Komada i udara od sedre. Bratimio sam se sa svim što je nailazilo. Nisam znao dokle i kakav me kraj čeka. Za mene je sve izgubilo i smisao i vrijednost. Postajalo mi je jasno da je neophodno živjeti i čekati. Vjerovao sam u svoj trenutak, kojeg sam izgubio, čini mi se, s rođenjem. Mnogi su zbog mene ispaštali, jer sam ih opominjao na prolaznost i sve sam dao drugima, i djetinjstvo i roditelje. Nisam se ni za jednu svoju izgubljenu ljepotu pitao, niti bio pitan. Uzimali su i odnosili. Jedino je Hašim cestar dobio, jer sam ja tako htio. Hašim je pitao i dao sam mu. Svijet me je nosao po mahali, kao hableka.

Smijao mi se. Nije mi smetalo, jer nisam dugo ostao u toj mahali. Dao i otišao. Imao sam ja i babovinu. Prionula za zemlju kućica, koju ni jedan pilot ne bi mogao pogoditi bombom.

Otišao sam uz potok, daleko, na tekiju blizu turbeta. Teško sam otvorio vrata od čudne travurine, koja je obrasla oko kućice, te joj se nisu vidjeli ni pendžeri, a ni vrata. Znao sam s koje se strane ulazilo i ušao sam.

Hujom sam čupao travurinu, jakog korijena i jogunastu. Vukao sam je i čupao snagom i hujom. Prvi mi je musafir ušao, Bećo koji je na placu kupovao i preprodavao voće i povrće. Sjećam se, donio veliku lubenicu, ko krv crvena, a ko šećer slatka. Sjeli nas dvojica na hajat, a otvorili vrata sobe i kuhinje. Jedemo i šutimo.

- Što šutiš, Šuaipe - okrećući glavu od mene pita Bećo.
- Govor je kao rijeka. Nema se više ni šta govoriti. Dolazio onaj što je dida spasio da ga ne vežu, poslije srušene didove kuće i pripitivao Hašima cestara je li šta našao, ko ćageta, imena ljudi, ili municije. Hašim se kleo da je sve na hrpi pepeo i zemlja. Onda je došao k meni, našao me kod ćuprije u kahvenici, pio ja čaj. Smijao se i pružio mi ruku, izjavio mi saučešće za dida, a onda začuđeno podviknuo:
- Nije ti mjesto ovdje! Nije! Otresi se! Mogao bih ti pomoći. Pođi sa mnom.
- Naređuješ?
- Ne, imamo razgovor, ozbiljan.
- Za razgovor je kafana oduvijek bila.
- Ima doušnika, hajde, ne ljenčari, čeka te posao.
- Kazuj, možda mi se taj posao neće svidjeti, te će mi biti žao što sam napustio stolicu u kafani, koju sam tek ugrijao.
- Isti si!
- Možda, treba ispitati.
- Propašćeš kao i oni.
- Rano je o tome, ako nemaš šta drugo, to ti je tanko.
- Ubiće te jezik, Šuaipe, sine Naumov.
- Znam, na tankom se slomi sve.
- Ti znaš gdje je did držao onu kutiju. Znaš koju, izrezbarenu, za duhan. Ima nešto u toj kutiji što je i moje, naše, kazuj, znaš li.
- Znam!
- Gdje?
- U gaćama, jer nije imao hlača, a ni kaputa prije smrti.
- Možda sam ja nešto i pročitao. Šta znaš? Did je moja krv, a ja njegova.

Bećo, pozelenio je gospodin koji te je poslao da me iskušaš.

Zgrabio sam nož, kojim smo rezali lubenicu i zario ga u lubenicu, vičući:

- Priznaj, Bećo, priznaj, jer samo jedan od nas dvojice može izaći iz ove kućice, a obojica ako mi kažeš istinu. Znate se vas dvojica još od ranije. Od kada se on propio i sve profućkao. Po pijaci ste kockali i ko zna šta radili! Govori! Govori, sunce te grijalo kalajisano! Hoće da te zavede, kao što je i mene htio! Govori, ubiću!
- Šuaipe, ima me u rukama. Ima, zna neke moje trikove. Može me svakog časa srediti i strpati, a meni se ne da sloboda.
- Došao si moju da okuješ!
- Slagao bi ga, vjeruj mi, slagao!
- Nemoj da lažeš. Reci šta ti je rekao da saznaš od mene?
- Neki spisak. Tvoj did je davno nekakvu omladinu sabirao i popisao, a ne veli kakvu. I on je bio na spisku. Kleo se meni da je prišao tvom didu da mu se udvori i da mu Rabiju, tvoju rahmetli majku, dadne za ženu. Onda je došao i tvoj otac, a ljubav i valjda sve ostalo znaš.
- Znam, sisu li mu prokletu!
- A ti?
- Šta ja?
- Na njegovoj si strani?
- Nisam, ali nisam ni protiv njega.
- Reci da sam na tvoje oči prelistavao neki spisak i smijao se glasno kao da sam pomahnitao i vikao - i on, on!
- Sada idi i ne dolazi mi više u kuću, ako ti je život drag.
- Oprosti, Šuaipe, ali, vjeruj mi, da sam ti više došao kao komšiji, jer i ja nemam gdje spavati. Lubenicama sada trgujem i donio sam ti je od srca. Nemoj da me zamrziš.
- Idi, Bećo, znam da nisi kriv, jer nisi ništa ni napravio za njega već za mene.

Ostao sam nasred hajata i udisao memlu očeve kućice, osjećao sam opasnost. Nije me sada progonila samo neimaština, već i strah. Uhode me. Valjda se i sjenke moga dida plaše. Ko li je bio taj moj did? Znam, bio je tvrdoglav, ali ne i mudar. Ja ću nastojati da se zavučem u ono o čemu mi did nije htio da kazuje.

Opustio sam se na vlažne podnice, kvrčio u mraku i dozivao oca. Da mi je oca imati, volio bih nego cijeli svijet.

Tijesan je moj život. Svuda me poduzimala vlaga i pospanost. Teška i mučna. Povraćalo mi se, a nisam imao snage, a ni volje da se pokrenem. Možda nisam ni mogao. Ujutru sam gledao, ali ništa i ničim da maknem ili da sebi bilo šta glasno kažem.

Vidio sam kako su mi pendžeri progledali i nije mračno. Privukao sam se i vidio Beću kako visoko rastinje havdike, čička i travurina, te bejturana, odvozi na svojim kolicima. Pokosio i odvukao.

Kućica se osmjehnula jeseni i ušla je sjenka sunca na nekadašnju šećiju, i smijala se, i mamila me da se podignem i prihvatim života. Prljavština me natjerala da se okomim istom snagom na svakog ko mi pokuša osporiti istinu. Tješio sam se svojom mladošću i vjerovao sebi. Ljudima nisam mogao jer nisam imao zašto.

Did mi se ukazivao u veličini muke njegovog nesuđenog zeta. Visoki oficir ispipava i strahuje. Mrtav did, a ja živ. Ko li mu više smeta. Mislim, podjednako. Godilo mi je saznanje da sam bilo po čemu važan. Bećo mu je valjda sve prenio. Bolje je tako. Plašio sam se da Beći nanesem bol, ionako mu ih je previše.

Morao sam vjerovati u bolja vremena, Omer-efendija, jer nisam znao, kako ću da izdržim samoću. Osjećao sam prisustvo strave. Gonila me na bježanje. Kojim putem, kako i s kim? Progonila su me pitanja, bez odgovora. Onda sam našao da mi je ipak najbolje među ljude u kafanici. Igralo se tavle, domina i kartanja, a poslije toga se pila kafa ili čaj. Poraženi su plaćali, a ponekad bih ja popio na račun poraženih.

Osjećao sam mir i spokojstvo. Na ovoj strani Vrbasa ljudi su me manje poznavali i valjda zaboravili. Ovaj život mi je bio kao umiranje.

Odzvanjali su u meni koraci visokog oficira, koji je ulazio u kafanu, kao stari gost. Slobodno i tiho. Nije bilo u njemu vojničkog ponosa i grubosti. Skupljao se među ramena i kao da je žalio što nema odijela iznošena i ukrpana, kao starci u ovoj kafani. Bio je u snazi i srednjih godina. Podigao bi dva prsta, a kafedžija Ahmo bi donio dvije kafe. Nešto je kao gušilo i stezalo u prsima ovog čovjeka, koji me se nadovezao i ne pušta me s nišana. Čekao sam kada će da opali i da okonča moje muke.

Javljalo se u njemu neko sažaljenje. Valjda se sjetio moje majke Rabije, i bilo mu žao. Mene je progonilo i vrijeđalo njegovo držanje.

U kafani su se potajice sklanjali od mene, a kad bih ulazio i sudario se sa kojim od gostiju na vratima ili oko stola, blago bi mi se osmjehnuli i klimajući glavom blagonaklono pozdravljali.

Shvatio sam šta su o meni mislili. Prestali su u kafani, bar dok sam ja bio tu, komentari razvoja ratnih događaja. Nemoćno je bilo sve u meni. Ni sebi nisam mogao pomoći, a kamoli da nekom odmognem. Uzalud sam se uvjeravao da bježim od tih ljudi. Uzalud. Išao sam u kafanu. Plašio sam se da me i oni napuste. I sve bi se završilo ljepše da nisam jednog dana odveden iz kafane. Došla su dva čovjeka i pravo, vojničkim korakom, prema meni.

- Ustaj! Ruke uvis - pretražili su mi džepove, ali uzalud, jer su mi bili šuplji.
- Ko ti je ovdje prijatelj - pokazaše po ljudima skamenjenim u kafani.
- Nemam prijatelja!
- Imao si jednog!
- Nisam!

Stariji mi je opalio šamar i izgurao me iz kafane. Ispitivali su me. Nisam ih dugo razumio, a onda mi najednom sinu u glavu da bi se radilo o onom oficiru što me je pratio u kafani i slao Beću da me iskuša. Sabrao sam se i razabirao šta bi to moglo biti.

- On ti je rođak? - pokazaše mi fotografiju oficira što nije dao da mi dida vežu.
- Ne poznajem ga kao rođaka.
- Kako ga poznaješ?
- Iz viđenja.
- Gdje ste se vidjeli?
- U čaršiji.
- Odvedi ga!
- Pošao sam sâm, nisam čekao da me vode. Neko me lupio tako snažno iza vrata da sam se stropoštao.
- Kopile, kazuj šta ste pričali u kafani?
- Nisam kopile!
- Kazuj!
- Bolje da ne kazujem, jer sam kriv.
- Propjevaćeš!
- Mogu odmah! Htio je da osluškujem šta oni starci govore uz domine i karte. Onda sam mu jednom rekao da psuju i svađaju se. Harame jedan drugom izgubljeni čaj. Taj se oficir osmjehnuo i otišao. Gledali su u mene. Znao sam da slabo lažem, ali morao sam. Osjetio sam da ih je valjda izdao ili obavio svoj posao.

Rat je. Meni nije baš mnogo drago, ćutao sam.

Primijetio sam kako je najstariji kimnuo glavom, tada me je mlađi pitao:

- Da li te pitao šta o didu?
- Jest?
- Govori, šta mucaš, šeprtljo!
- Psovo je dida što me izvadio iz škole. Vikao je, kako je did sebe školovao, a mene ostavio na ulici. Sramota, nečovječno.

Nisu bili zadovoljni, a ja sam bio sretan, jer sam dobro obavljao, po svoj prilici, ovaj dio posla. Godilo mi je i bilo mi je krivo što mi najstariji povika:

- Gubi se! Nestani! I pazi s kim sjediš i šta radiš.
- Bećo mi nije dolazio. Bježao je u brda oko grada, da je bliže životu i da sigurnije ocijeni gdje će.

Jednog jutra uputio sam se uz brdo i sjekao ogranke. Znao sam da je Bećo tu. Tu su se oni skrivali kad su kockali, dok su avioni prelazili preko grada.

- Tu sam, Šuaipe.
- Šta ima?
- Jesi li priznao?
- Kazao sam da me je nagovarao da osluškujem šta govore starci u kafani.
- Da li te ko pratio?
- Nije!
- Onaj te pozdravio. Prevrnuo ih je opasno za nešto važno. Rekao je da se čuvaš što bliže brda kao i ja.
- Imam ja kafanu! Lijepo mi je u njoj.
- Kako hoćeš!
- Tako, moram, jer su mi oni starci sve. Sad ću im biti i draži i bliži. Nikada se, moj Omer-efendija, ne zna kakav je koji čovjek.

Čudno sam se osjećao. Ponižen i bolestan. Misli su mi se zavukle u strah. Očekivao sam s koje će strane smrt prići. U svemu sam osjećao svoj kraj. Siguran sam da ni jednoj strani nisam kriv.

Živio sam bez reda i plana. Moje su me brige ohrvale, te se nisam mogao, a ni znao, opredjeljivati. Duboko u meni zjapile su rane moga života. Krvarile su u meni i davile me noću. Danju sam želio da budem isti, kao i svi ljudi. Nisam, osjećao sam to. Mnogo se nepravde slomilo na moja leđa. Ko zna zašto.

Did je nešto veliko znao, sada mi je tek jasno. Znao je i onaj visoki oficir koji je nestao. Shvatio sam da nije znao ono što je znao moj did. Nešto se plašio dida, valjda gdje je malo poremetio, da neće odati. Kome? Zašto? Sve mi je to nejasno. Znam ipak mogu biti kriv. Mogu, jer sam mu unuk.

Onaj moj oficir, što nije dao da dida vežu, volio me, a ja mu nisam vjerovao, kao što ne vjerujem ni Beći, koji se krije, ko zna zašto.

17.

Sve mi je nepovezano, a ima nekakvu vezu u meni. Ne znam da je kazujem. Otimao sam se od svega i svačega. Stezali su obruč oko mene. Noću sam čuo korake ispod svojih, novinom oblijepljenih pendžera.

Uhode me. Zašto me ne puste na miru.

Moj mir, Omer-efendija, počiva u smrti i danas i onda je počivao. To što sam ostao da živim, pogriješio sam. Možda bi mi bilo bolje da sam nestao u ratu, kao onaj oficir.

Ipak me nisu ubili, jer sam se pritajio i zagubio među staračkim kostima u kafani. U meni se stalno obnavljala želja da živim i dočekam kraj rata.

Vjerovao sam u svoj uspjeh. Odbacivao sam slutnju koja me je podsjećala na pretke, koji su uludo stradavali.

Danas nestajem u očima žene. Oluja je nanijela kao bijes ljudska što ratove nanose. Polomila mi sve grane. Visim na ograncima svoje snage. Korijenje mi počupala i zalijeva ga svojom snagom ljubavi.

Žena! Ja, nemoć podržavam u sebi. Sumnja mi nagriza ponos. Život se opet igra mojom vjerom u ljude. Izmičem, a sve klizi u meni.

Krilo žene u svemu ima spas. Nudi se u svemu sva. Vjeruje u mene, pa sebe daje.

- O, Omer-efendija, kazuj! Nastavi. Slušam te. Kako su vas umotali u ovčije kože?

Meni ponestaje snage.

Slušam te, Omer-efendija, kazuj, jer moje kazivanje nije i vaše. U njemu sam ja ničiji. Vi ste imali svijet svoga vremena i običaja. Udarali ste, ali više trpili. Možda griješim. Oprostite, vi, učeni, vi, pošteni, vi, umrli, a među nama...

Kazujte. Željan sam govora jezikom istine kazanim.

I šta bi. Oglasi se! O, Omer-efendija! Sam ne mogu nikuda. Rekoh, a oči žene me peku. Rane razdiru. Nemam kuda. Gdje sam? Sve zamire; ni glasa, ni vjetra, ni muke. Trunem li? Gdje? Dok znam da mislim - govori.

Omer-efendija. Šta je bilo kad vas poviše u ovčije kože? Gdje odoste, prijatelji vremena u kojem sam zamro?

I ona je otišla. Snivali smo život iznad zlobe i uvreda. Vremena odmiču. Ona je nestala u rukama života. Neko je pored nje. Nemam kuda. Svi su mi putevi zarasli. Mrak mi odnosi volju. Nemam ni imena. Žena, a tako joj dobra i topla duša. Posrnu, i strada. Niko joj više neće pričati o ljepotama prirode.

Imaju i brodić i vikendicu. Imaju i kola. Imaju, Omer-efendija.

Ja nemam ni plate ni posla, samo šiša i prokletnica rakijetina u meni ruje i grize.

Evo vam moje ruke, izvucite me. Volim vaš mir i kazivanje. Bilo gdje smo, ostao bih presretan.

Javljaj se, Omer-efendija, ako si prijatelj.

18.

- Strpljenje i mir neka te obviju u svoj hod života. Ostani tamo gdje ti bude mjesto, Šuaipe, sine Numanov! Neka je mir i prosto od tebe tvom didu Ejub-efendiji, učenom i mučenom. Kazaću što kazivat ne bih smio.

Ko zna kuda te vodi jutro. Nama, ili tamo, vama. Ako ostaneš, nema gubitka od priče, ako odeš, možeš poremetiti umom. Izazvati gnjev, a nije ti baš kakav mir.

Slušaj i zaboravi. Neka se priča da se dočeka kraj. Na kraju noći saznaćemo sve. Naše nije da znamo ni ono ispred nas ni ono iza nas, kako će i šta će se desiti. Zato slušaj i zaboravi. Zataji. Znaj, jer si predodređen da saznaš. Koristi za sebe. Uputom i ponašanjem ćeš koristiti sebi. Možda i još nekom, ko te bude slijedio u miru i pokornosti života, ma na kojoj strani svijeta ili svjetovima živio.

Svuda se duše kreću i nemaju kraja svoga života. Svaka za sebe zna kako joj je. Nosi breme kako ga je tovarila, tako joj je i teško. Što veliš, žena! Ne kazuj pogrde. Svuda su iste. Od nas zavisi kakva će biti. Mi smo grešnici, a one počinioci. Ne tuguj. Život je u početku, jer nikada kraju, kraja.

Umotali nas u kože i rekoše neka se ne muče. Upravo kada su mi podvezivali stomak, nalakti se žena krupnih očiju, i osinu me posred srca. Osjetih snagu muškosti i trzaj. Ne stigoh išta da kažem. Pomislih, ode mi i zadnja snaga u oči ženine, a tako sam snagu čuvao za ženu, ama svu. I sav sam se pretočio u vodu. Ostah mokar i grešan.

Uđoh u svijet vječnog boravišta. Duboko u meni utisnute oči žene. Kako mi je mio taj tren. Ta slabost.

Nemoćni smo koliko smo i postojni. Postojimo dok je nemoći u nama. Nemoć nam oduzima razum. Razum nije za bedrima ženskim prispio. Niti mu je tu mjesto. I nisam se mučio, osramotio. Sram ponio u sebi, a za njega se zna. Ne odlučujem koliko se i kada zna, o meni čovjeku. Nisam se osjećao uvrijeđenim, a niti sam bolovao od krivnje. Sve mi se isto svodi. Pomirio sam se sa svim u svemu.

Slabašan sam da odgonetnem gdje je moja stepenica u ovom ili bilo kojem svijetu. Koliko sam bogat znanjem i prebogat neznanjem, i to ne znam.

Znam da sam među ljudima i da nisam daleko od ostalih. Svi smo u istoj čorbi razni zerzovati. Kusamo tu čorbu, taj život, kako nam koja kašika pripadne u sveopštoj trci u znanju, pohlepi, blagu i zinaluku, ženi.

Eto, Šuaipe, sine Numanov, tako je počelo sa uvijanjem u ovčiju kožu, a ja, zvijer, a ne ovca. Gutam, razdirem svim posljednjim svojim snagama, želju u očima žene što se raskaharila, valjda je primijetila da sam pri kraju. Nisam na te želje mislio, a niti sam te oči vidio. Vidio sam dušek. Ženu povaljenu i sebe, jazgin deliju. Komadam se. Rasterećujem od godina dugih čuvanih za neka bedra. Utopio sam se u njene oči. U bunar i požudama mojim. Ispio sam sve i zamračilo mi se.