Hamzić, Monika

Razum: Nema to smisla, šta ti je!
Srce: Ma šta ti o tome razumiješ? Šuti, imaš valjda drugog posla!
Razum: Nemoj tako, molim te! Pa zašto da ONA pati, jer se ti nećeš da opametiš! Već si staro, ne pristoji ti više tako ludo kucati!
Srce: Šta to tebe briga! Pa čim ja malo brže zakucam, ONA se sva razvedri, raznježi...
Razum: Ha...! To je samo na početku tako... a onda, čim postane svjesna da je to sve besmisleno, užasno pati - pa znaš i sam, da JOJ se tada stežeš... a to JU boli, molim te, prestani već jednom s time!
Srce: Neću! Pa šta ti je! Ja baš volim kada se ONA oraspoloži, kada unutar NJE sve titra nečujnim, slatkim zvucima... Pojma nemaš kako su JOJ mili ti osjećaji!
Razum: Jesi li, bolan, lud? Ne budi tako sebičan! Pa rekoh već jednom, da se ONA svaki put samo toliko dugo raduje dok ne postane svjesna da nema nade, dok se ja ne pojavim da...
Srce: Pa vidi ti njega! Ja da prestanem veselo kucati, mada JOJ ugađam tim lijepim osjećajima što ih u NJOJ budim - a ti, bolan, ako si tako pametan, sam uvidi da nisam ja, već da si ti uzrok njezinih patnji i bolova. Da JOJ se ne pojavljuješ ne bi ONA toliko patila... bezbrižno bi se mogla podati tim lijepim osjećajima koje u NJOJ budim... Razum: Ja uzrok? Ja kriv?! Pa jesi li normalan?! To je moj zadatak, da...
Srce: A, zadatak?! Eh, imam i ja zadatak... moj je zadatak da kucam, da JE razveselim svojim ritmom...

I tako su jedan drugog krivili, te ni jedan nije htio popustiti - tako da nije ni čudo što ONA toliko pati, živeći u prokletoj ovisnosti nepomirljivih svađalica, duševno pocijepana između vlastitog srca i razuma...