U jesenje predvečerje
|
|
Sve ovo je u ničemu ništa:
i dah jeseni i zvuci što stenju, i list breze što bi da pita: je l' njegov kraj na hladnom kamenju? Pita i pada sunovratu svom Hladan i go Zemlji se svojoj žuri Nepovratno olistao i uvenuo na plamenu tom Ni kapi rose! Ali. Oh, i opet juri putu svome, putu nepovratnom. I zvuci, obični zvuci pada, uvijeni i nečujni, glasuju se poput sna Gore na granu više nikada. Nikada! Dole na zemlji je Zemlja Njegova I mir. I spas. I kraj jednog doba Go i hladan htio bi da nešto pita Ali ga uspava tišina njegovog groba Jer ovo je zaista u ničemu ništa. |
Svako umnožavanje, obrada ili publiciranje na ovim stranama
objavljenih djela najstrože je zabranjeno i mora mu prethoditi pismena suglasnost autora
djela ili nosioca autorskih prava.
Ova strana je dio projekta Kitabhana.Net |