Manjača
|
|
1. Strepnja
Ustani, moje milovanje! Ustani, moje radovanje, mojih noći svitanje. Ustani! Ustani! Ustani! moje sada jadovanje Sa jastuka moga moje šaputanje Vrijeme je za ustajanje Ustani, kapljo moje sreće! Ustani, Sunce moje obasjano! Ustani, zora je. Bar još jedan pogled daj u ovaj moj zli dan Dječicu svoju pogledaj! Dar naše ljubavi, naših srca radosti! Ustani, moje milovanje! Srećo moje mladosti, ustani! Makar malo prije njih O, moja jadosti! Zar i to da me snađe? Oni će sigurno po tebe doći, da te vode, da te rastave od nas i tvoje slobode. O, žalosti moja crna, zar mi moje radovanje treba ići na tamnovanje? Da i bude samo na trenutak, vječnosti ću, jadna, sluga biti! Oni će sigurno po tebe doći da te na Manjaču vode Da te rastave od nas i tvoje slobode Ustani! Ustani, milo moje! 2. Na putu - I - Ja idem! Ja idem! Da li ja stvarno moram da idem? Iako odgovor niti ne znam, ja idem. I sobom vodim mene, odrpanog i svega jadnog Od strepnje uništenog, od čekanja ostarjelog Svejedno, ja idem Trulim nogama gazim svoje "Ja" Tamo gdje idem je daljina. Moje su ruke potpuno čiste, baš kao i savjest moga "mene" i na ramenu se klate i kao odvaljene, ljuljaju se tamo-amo Poput gornjeg dijela pidžame kad se na vjetru ljulja. Bože, kako pristajem lako! Kao da idem u raj Iako sigurno dobro znam da će pravi pakao biti život taj! Idem! Hej, čekajte još malo samo: čini se da nisam pozdravio sviju Ko je još ne pozdravljen ostao? Ne morate više budni biti Idite snivajte! Idite spiti, o, moji mili, moji najmiliji! Mene će moje "Ja" ispratiti! Idemo, moje "Ja", idemo! Isprati me jedino ti i pazi: rebra mi moraš čuvati, ta moja prekaljena rebra! Ovi što nas vode prvo to polome! Da bi mogao, kad dođe noć, da ih brojiš koliko ih ima još! Zato i imamo grudni koš: da u njeg sruče svu svoju mržnju, kundakom, ili čime stigne Pa te prevrne, pa onda digne Pa novu oluju u tebe stjera! Zato, moje "Ja", čuvaj samo rebra! Nemoj pitati: čime? Samo zamisli da ih čuvaš i kad se probudiš onda ih broj! - II - Idemo moje "Ja" i dio mene Drugi sam dio ostavio mojim ljubljenim na dar, za vječni spomenar A ovo što sobom nosim, znam da će jednom da uvene. Idemo moje "Ja" i mnogi do mene Metalni kundak zveči po mojim trulim nogama Onaj do mene poče da ječi i nosi rebro u rukama. Idemo dalje! Idemo još! Moje "Ja" je od straha, zbog udarca u moj koš, skrilo se pod tuđim nogama Čak ni sa mnom nije više! Provjerava odvaljenim rukama da li mi srce još diše. Idemo! Idemo! Idemo! Krenuli smo i gotovo je sad Povratka nema, to znamo! Ali, tek što tako i mislimo, ja i moje preplašeno "Ja", što se nađe pod tuđim nogama, kad odjednom: Traas! Kao da grom puče u nas! Onaj do mene opet zaječi i drugo rebro zgrabi u drugu odvaljenu ruku! Ovom će trebati bezbroj dana da sve ove komade zaliječi! A moje "Ja" opet neko zgnječi! Još jedan ispred mene jadno se i bolno skvrči A u stomaku glad krči! Opet se moje "Ja" od straha zgrči Uh, kako bi rado da potrči! Ali trule noge jedva se miču Iako smo poslušne žrtve opet na nas viču Spominju nešto kao vjeru A često uzviknu: da nam materu! A tako sam lako pristao da idem! Kao da sam bio omađijan Misleći: ako sam poslušan, pola mi se prašta! Iako ni ono drugo pola zaslužio sigurno nisam! Onda, pa šta?! Idemo, idemo, idemo! Kao da zaista nekud idemo Vučemo svoje polomljene sjene Svako u svojim odvaljenim rukama nosi ponešto od sebe! Ljeto je, ali svejedno, tako se strasno zebe! Rane krvare, tragovi ostaju Od ovog časa: i dio mene i dio tebe, robovi nečiji postaju! Al' opet idemo i idemo Kroz smrt koračamo u mraku Jer smrt je ovdje ustvari na svakom sljedećem koraku! Ako onom do mene odvale još koji komad, više ga nema čime nositi! Tu će ga jednom naći kakav nomad! Tako mislimo ja i moje "Ja", koje je jedini preostali dio mene Al' odnekud iznebuha bubnu nas toljaga po sred trbuha! Valjda su čuli misli moje kako se praznom glavom roje Skupih se i hrabro pokupim stomak u ruke svoje! A i ruke odvaljene! Ali i dalje idemo Kao da baš negdje idemo I skupljamo svoje boli na jedno mjesto: u srce jadno! Do sad nismo ni znali koliko srce imamo! Koliki su silni boli u njemu jadnom stali! I nedamo ni jednom bolu da ostane na ovom polju Jedino što ostaviti moramo je krv naša nevina I poneki komad sebe da u ovoj pustari zebe! 3. Dolazak I moja je slutnja crna kao svaka, onih, koji su ovuda prošli: Iz ove tame vidi se baraka! Čini se da smo ipak mi negdje došli. Koliko sreće iz ovih polomljenih sjena pođe zračiti ovim strašnim mrakom Iako su mnoga rebra već slomljena, ipak se spas zove barakom! I tu ćemo biti poslušne žrtve Svima nam je jasno, to znamo svi Al' ćemo, makar, vidjeti naše mrtve i bar ćemo ih moći sahraniti. Da nam je makar do barake doći Iako skršeni, da nam je samo leći! I tu će nam biti krvave noći Ipak se lakše patnja podnosi ležeći! |
Svako umnožavanje, obrada ili publiciranje na ovim stranama
objavljenih djela najstrože je zabranjeno i mora mu prethoditi pismena suglasnost autora
djela ili nosioca autorskih prava.
Ova strana je dio projekta Kitabhana.Net |