Džanbegović, Medina

Lišće pada u lokvu od kiše.
Ništa izuzetno,
pa ipak značajno meni dok šetam,
kao što bi drugim šetačima u istom momentu
bilo važno da nose kišobran.
Ja ga nemam
i nije me briga što kiša sve jače pada.
Mislim da je to specifična beznačajnost jeseni.
Slabe oči ne pokrivam naočalama
i to ima svoju prednost.
Hodam kratkovidna
i ne znam da li će mi se neko pridružiti.
Upoznajem sebe sa sobom
i nije mi lahko.
Pitam se kako je zemlji kad se kiši predaje?
Razvijanje paradoksa na beznađu ponekad zabavlja
kao lišće što pada u baru kiše jesenje.
Praznik kratko traje!
Sjetih se šuštanja haljine ...
Prošla kiša je isto padala,
ja sam skidala polahko čistu i suhu odjeću.
Šuštanje je uzbuđivalo.
Nije bilo lišća, ni bare,
sve je bilo daleko od obnažene sobe,
a opet isto.
Kiša svaki dan pada,
i sada sam ja bara, ili list što pada.
Ja šetam i to sama,
značajno,
ne vidim,
možda ćeš mi prići,
ne znam!
Otvorila bih te djetinjasto
kao da si kutija igračaka.
Pravim se da sam pojedinac
izuzetno šetajući sama, bez kišobrana.

Kad bih otišla tebi
šta bi se desilo već.
Vođenje ljubavi, kao kad žedan popiješ čašu ustajale vode.
Radnja bez značaja.
I onda bih bila ovako pokisla
ili zgužvana maramica
koju ne bi baš najbolje ispeglao.
Možda bi me jednom svezao u čvor
i nosio kao privjesak u džepu.

Sada
bez svega toga,
da ne kažem
a reći ću,
šetam bez tebe
sve dok šetanje
ne preraste u putovanje.
Putovanje kao napuštanje
U bari kiše, u blatu
samo ja vidim
vlastitu pokinutu sjenku
u oblaku.