Džafić, Rizo

Kad pljusne zavičaj poput ribe snene
tuđina kad zaboli
kao rana ljuta,
prošlost kad vrisne u duši ranjenoj,
milujem pogledom
- kartu preko puta.

Vidim na njoj nišane stare
i svježe mezare
hrabrih sanjalica,
plove stare vrbe niz obale Une
mašu mi draga
- i poznata lica.

Vidim i svoju kuću zapaljenu
slušam u tišini
uzdahe sazova,
čujem staru priču o Alibabi
i njegovoj borbi
- protiv lopova.

Kada u duši sjećanje vrisne
i uplovi
u san moj meki,
pogledam staru kartu preko puta
i vidim Bosnu
- zavičaj daleki.
Znam da će mi ona u samoći
u pohode opet doći
i u snu mi milovati lice
da izbriše tugu
izbjeglice.

Zato kad tuga zaiskri u duši
i uplovi
u san moj meki,
kad čujem glasove iz daljine
to zove Bosna
zavičaj daleki!