Dizdarević, Zija

Kad se, o prevratu, počelo puškarati po šumama, a vlast se pobojala izgladnjelog naroda, Hamza Brko pobježe iz Zenice. Imao još dva i po mjeseca odležati, ali mu dodijalo i on "strugnu". Dočepa se svoje kasabe i one omorikovine iznad nje.

- Bijaše ti onda glava čoekova jeftinija veg glava kupusa, moj dragi, a đendar k'o zec: ha se ja dofatih šume - niko za mnom ne smjede.

Zidine na Kozogradu stare su šest stotina godina, među njima je mahovina, a unaokolo ima korijenja i "zečjeg kupusa" i živ stvor neće tu umrijeti od gladi. Samo su noći teške i pune hladnih jezivih zavijanja, a dani k'o izdajice...

- Moraš se krit' i vavijek bit' ko zapeta puška. Vuco sam se po planini, jeo ono božje korijenje, smrzavao se na goloj zemlji među stjenama, post'o brate, k'o hajvan.

Jele i omorike za nebo su vezane, iza svake viri po jedno oko, samoća je mrzak drug i snaga se pretapa u groznicu, pa strah... Iz dana u dan haljine su bile sve poderanije, blato se gomilalo na zakrpama, lice upadalo među kosti, a ljudi i časovi mirnog sna bivali rijetki, sve rjeđi.

Burazera mi mučili i vodili u đendariju i pitali za me, vele - znaš ti đe je on i kazaćeš nam, ja l' milom ja l' silom!

I nekako kad se carstvo poče uz grmljavinu ljuljati, kad sreski načelnik naredi da ga uvijek žandarmi prate do kuće, i kad ljudi "od soja i familije" dobro zaključaše odnekle nagrabljeno žito, Hamza se zasiti brda, spusti se od jele do jele, od omorike do omorike, jedne noći bratu u kasabu.

- Sakri, pa đe znaš! Makar me u duvar zazid'o! Ako ne'š ja ću uzet sikiru pa - u čaršiju...

Mršav, bez jednog oka, Džemil se tužno obradovao bratu. Zamislio se, gledao ga u oči, odveo do nedovršene peći i - zazidao. Podozrive oči mislile su da Džemil samotuje.

U noći Hamza se, ukočen, izvlačio i lijegao na kvrgav pod...

- E, ama me i to satra. Vidjeh ja đe se neće moć' razmitit' brez makar još jedne godine u Zenici: ko će, bolan, živ izdurat' u duvaru povazdan, a njekad, kad je gusto pa đendari obilaze, i po svu noć. Kont'o sam da uzmem pušku i da hin njekoliko utamesim pa - elhućmulilah. Ama, opet mi žao burazera, a ko će, bolan ne bio... eh... i Hamza potegnu za uho ogroman brk.

Rat pojeo hljeb i dva brata su ukočeni mrvili pocrnjele krompire sjedeći na svojim prelomljenim sjenkama. Džemil je imao modra leđa, a Hamzina ucjena bijaše sto kruna...

- Hele, tamo - vamo, prohesabih da je najbolje prijavit' him se, pa - je l' odležat, jest. Nek mi barem burazer digne ucjenu!

Pored jedne otrcane metle, dok se po svijetu puškaralo a glave jeftinile, dva brata su prigušivala riječi:

- Prijavi me! Kaži da me ne mereš krit' i da ću him se predat'... Digni pare!
- Nemoj, brate dragi, kako ću... neću, pa ubij!
- Moraš! I još gledaj kakogod da dođe Avdo stražar, njemu ću samo živ u ruke. Musliman je. Nikom više. Ču li?
- Ama, zar ja rođenog brata... jami, imana ti! Neimam ja tog srca... A jeda bi se i rat svršio pa da izbije štogoderce... pomilo...
- Jok! Od te kajde nikakve fajde! Sutra ćeš u srez.
- A...
- Ako ti ne'š, - ja ću. Rekoh! Bar ne gladuj više!

Kad se duga, žilava ruka promolila iz zida i snažno protegla, stražar Avdo skočio je do vrata i prihvatio za revolver, zaprepašćen. Hamza se, mrk i zemljav, izvukao.

- De, de, šta si kidis'o! K'o da nismo zajedno ljuštili rakiju preklani u zimu. Hajde, vodi me u havs, ne pravi se budalast toliko! Ama, vallahi neću ić' prid tobom veg baš uza te i ne prijeti lavorverom jer ce nas biti svakakvih, vjera i Bog.
- Rekao mi je sreski da te prid njeg izvedem, hoće nješta da te pita.
- Dobro, šta me briga!

Čaršija je imala iskolačene oči i te su oči puzale po Hamzinoj brkatoj prilici što se kaljava i zarasla, njihala pokraj Avde.

- Da mu nisu halalili?

Uplakane, ratne zene škiljahu drhtavom radoznalošću iz mušebaka...

Sreski je imao austrijsko, sabljama izbrazdano, nemilo lice, i smiješio se. Hamza ga gleda pravo u oči.

- I ti nam dođe.
- Jesam. Pa?...
- Ništa. Gledam te, junak, i...
- Još nisam svezan!
- De, manimo se ćorava posla. Ti znaš šta te čeka, je l' de? Još koja godina za bjegstvo.

Tajac. Sreski popravlja ukočenu "kragnu".

- Pa vodi me, naređuj! Šta me sad ispituješ ko pop a svakako mi je ležat'?
- Čekaj, što si tako prgav? Hoću da ti kažem nešto. Možeš bit oslobođen, pa još i nagrađen ako državi pomogneš. Ti znaš da je vlast čuvala ono državno žito u magazama na Močilima. E, a sad onaj Kekeriš, znaš ga, Vlaše, okupio oko sebe ološ, sve gori od goreg, oćerali žandare, otvorili magaze i dijele kogod hoće, a prijete viđenijim ljudima i niko im ništa ne može. A ti si jak, najjači ovdje i tebe se svak boji, pa ako mi Kekeriša ufatiš... rek'o sam šta će ti bit...
- E, neću ti to ja... baka ti vidi! Da vas ja još čuvam, a vi me osudili!
- Ama, u pamet, Brko! Čoek si i niko ti ništa ne može ako mi to svršiš, a ovako - zar ti je bolje da truhneš u zindanu? A ovaj Vlah prijeti i Muslimanima, veli sve će ih pobit' dok se nakani. Čuješ, Hamza, đe ti možeš trpit da ti Vlasi prijete, i sutra na kuće udare, moj brate! Eto, i ja sam njihove vjere, ama vidim šta je pravo. Pa ako ništa, de bar svoju vjeru brani!

Prevrće se, komeša u Brki Hamzi sav bijes što su ga tamnovanje, gladovanje i šuma nabili u dušu. Pokazo mu se zid visok a iza njega nedostižna sloboda, pa tužna zgrbljenost bratova... izdaleka se čuje mujezin s munareta, tiho...

Pa reče:

- Daj mi pušku, ja ću Vlahu dohakati!

Kad je s karabinom došao pred magazin, gomila ruku bila je pružena, glasovi su vikali: "Meni! Daj meni!" A Ante Kekeriš stajaše na vratima ko sudija i nož mu sjajan o pasu. Vrilo je u kućama i između kuća i žandari se nijesu smjeli pomoliti. Upale oči bile su lude pred žitom.

Ne vidi Hamza ništa, samo Antu, omjeri očima "pljac", prisloni pušku na obraz i strahovito podviknu:

- Anto, ti znaš ko sam ja i ne mrdaj! Skinuću te otale k'o zeca ako mi namah ne siđeš sam, je s' čuo? Narode, gubi se!

Neko se, najbliži, prestravi Brkova pogleda i stuknu, nekome pade na um Zenica i mrtav čoek, nekome sinu karabin pred očima a neko malodušno zazinu:

- Ubiće, kakav je; da se bježi!

Prkosan a nemoćan Kekeriš ne zna šta će, uhvatio se pa stoji, a preplašene prilike počeše da se povlače pred užasnim, bijelim očima Brkinim.

- Silazi!

Nemajući kud, stisnutih usta, "lako ti je s puškom!" govoreći, Ante se primače, pruži ruke, Avdo ga sveza i odvede.

Na otvorenu, napuštenu magazu nahrupiše sada Rešidefendija, Mujaga, Ibrahimbeg, gazda Ivo i načelnik, zaključaše je i dogovoriše se da će najbolje biti ako žito kod svojih kuća "pričuvaju".

- Ne mereš, br'te, nisi sjeguran za državni mal!

... Brko dobi svoju vlastitu ucjenu. Carstvo se drmalo, ko magaza pred nasrtajima gladnih ljudi, a ljudske glave bijahu jeftine.

- Pa što, bolan Hamza, za ćeif Austrije udari po fukari i sirotinji željnoj hljeba, makar ne bila muslimanska, što?
- Eh... eh, hm, tako mi... u neprilici Brko uvrće brkove - ama da mi je sadašnja pamet... e žao mi i stid me sad, brte!...