Bosnjacke narodne pjesme

Zbor se kupi na Kakanj-pazaru,
do podne se dernek saupio,
a od podne sitna kiša podje,
stade mi se dernek rasipati.
U šajku se ladju uvezoše,
uvezoše po izbor junaci:
pet Dzindica i pet Kaznacica,
s Popratnice Kalender-spahija,
s njima jošte Osman skeledzija.
Kad su bili Bosni na maticu,
progovara Dzindic Mehmed-aga:
"Mahni skelom, otpale ti ruke,
da su moje gdje su tvoje ruke,
davno bismo Bosnu prebrodili!"
tu bijahu u tom razgovoru,
šajka im se preturila ladja,
potonuše po izbor junaci:
pet Dzindica i pet Kaznacica,
s Popratnice Kalender-spahija,
a i onaj Dzindic Mehmed-aga.
Svi junaci na kraj isplivaše,
al ne moze Dzindic Mehmed-aga.
Drugovi mu vicu sa obale:
"Desnom rukom kabanicu mahni,
a lijevoj puceta rašcupaj,
ne bi li ti Bog i sreca dala,
da isplivaš vodi na obalu!"
Kad to cuo Dzindic Mehmed-aga,
desnom rukom kabanicu snima,
a lijevom pucad raskopcava,
te tako mu Bog i sreca dade,
do obale vodi doplivao.
Taman šcaše skocit' na obalu,
Bog ubio ribu brodaricu,
prihvati ga vodi u maticu,
pa s' topi, zaosna mu majka!
Majka ga je s vecerom cekala,
i Ajkuna, pod prstenom seka.
Ajka majci tiho govorila:
"Hajde, majko, da mi veceramo,
sad nam Meho po Doboju šece,
i on gleda Dobojke djevojke!"
Tu sjedoše pa i veceraše.
Ode majka jaciju klanjati,
Ajka seka u Citab gledati.
U to njima kara-haber dodje,
kara-haber, a u kara-doba:
da se njima Meho utopio.
Gdje je majka sjela, ne ustala,
nego ona crce od zalosti.
Ajka seka kose odrezala,
objesila na avlinska vrata,
ko god prodje neka kose zali:
"Ove kose u devletu rasle,
u golemu jadu otkinute!"
Zaklela se i ne udala se.