Islamović, Mesud

1.

Izvan svega, opušten i nag, ležao je mlad čovjek. Došli su i prekrili ga do pola plahtom. Nije imao na umu ni uspone ni padove. Sve mu je bilo sravnano u izmaglici. Duboko negdje, gdje su tišina i pravda ispružile svoj dlan, Vrbas i šum zanesenog vjetra u ušima mu romori.

Neka nepoznata mu zemlja. On, Šuaip, sin Numanov, u njoj miran i drugačiji samom sebi. Izdigao se u svemu, ravan istini, koju ne poznaje. Osjećao je u svemu što je neobuhvatno riječima kazati, jedino se može osjetiti, ako je to osjećanje neko drugo osim smrti.

Pored ispruženog Šuaipovog tijela nekoliko ljekara se konsultovalo, šta da poduzmu. Sestra je došla i donijela mokre pantalone i pocijepanu kariranu košulju. To je sve. Šef odjela je pitao gdje su mu isprave? Sestra je slegnula ramenima i izvrnula pocijepane džepove. Osim fotografije nema ništa. Gledali su fotografiju.

Žena duge kose, velikih očiju, sjedi na korijenu platane, koji se prepliće, pa deblje korijenje prekriva tanje, kao da gmižu po zemlji ispod nogu žene, koja se leđima oslonila na stablo platane, a dolje obala Vrbasa travom obrasla. Talasi rijeke kao da kazuju o ljepoti života.

U drugom planu fotografije zidine banjalučkog Kaštela, tvrde kao opomena snage i trpljenja, u izmaglici, dubinom u svojoj dužini nestaju dolje do Halilovca.

Uzalud su čekali reakciju injekcije koju su mu dali. Šef se zagledao u mladog čovjeka i držeći fotografiju dodade:

- Ovo je bez sumnje umjetnička fotografija. Koga ćemo pitati o čovjeku u ovo gluho doba noći.

Ovo je doba noći za pijance i samoubice. Pogledajte kako se oblačina spustila, kao da će nam kroz prozor u salu ući.

Pripremali su instrumente i dogovorili se da intervenišu i pokušaju da vrate čovjeka svijesti. Svi su se nagnuli nad tijelo mladića kada su osjetili micanje usana i nerazumljiv govor.

- Tvoja svjetlost, ljepota, me srušila. Nije jazbina moje duše za tvoje pretoplo ljudsko srce, zato sam te ostavio njemu, lijepa ženo. Sjaj tvoje ljepote i dobrote pripada bogatstvu. Oprošteno ti je. Uživaj. Voljenje će prekriti bogatstvo položaja u društvenoj hijerarhiji.

Uz mene bi i ti bila na crnoj listi. Kako bih mogao to da izdržim. Tvoja svjetlost me održala do ovog časa, a zbog ljepote te svjetlosti ja sam iznemogao. Oprosti, u nekim boljim vremenima, nekog života, bićemo opet skupa.

Teško su koju riječ i razumjeli, ali su otkrili na poleđini fotografije, skvašene i zgužvane, tekst i čitali ga uz njegovo pomicanje usana.

Odnekud se najavio govor kojeg je Šuaip, sin Numanov, ispružen čuo.

2.

- Volio bih da ti kazuješ o sebi. To je običaj, ali ti si na rubu. Možda i ostaneš. Noge su ti vani, a sve ostalo pripada nama. Teško da se izvučeš. Ne znam i što da se izvlačiš? Nije ti ni život bio kakav. Nije moje da ja o tome. Neka se desi.

Slušaj i gledaj. Vid ti je oštar. Sluh istančan. Moraš, ako ostaneš, koristiće ti. Ako se vratiš, razmisli šta ćeš. Nemaš stolicu ovdje, tamo, pogotovo. Kad prevagne sve ćeš saznati. Nema kajanja, jer nema pomoći. Više je nevidljivog i nečujnog u životu. Uzalud pohlepa za visinama. Čovjekovo je da radom uči. Ostalo je sve prolazno.

Nerazdvojni su drugovi zla u zlu. Oni dobri u dobru su kolebljivi. Žele premoć jedni nad drugima. Tako, boreći se dolaze do onih po zlu prokazanih.

Vrijeme je ispred nas. Mi smo u svemu, po svom uvjerenju od svjetlosti i ljepote sazidali kule u kojima ćemo boraviti dok traje sunca i zemlje.

Prepoznaješ li se, Šuaipe, sine Numanov.

- Od vatre sam, vatra! Od istine života, trag. Nemam kajanja. Iskušenjima sam istrajao i stopala utisnuo u nebo pamćenja. Tu sam! Meni moje. Odati nemam šta. Sve je na tepsiji igra života. Ja, suludi izgnanik potomstva. Proputovao sam svjetove svih nebesa na zemlji, ozemljio sva poštenja i ne kajem se što me nema ni tamo ni ovdje.

Bezdani su svirepi u ljudskim očima. Uzalud im se slijevaju dobiti čovjekovom mukom i iscijeđeni. Opet ispočetka, početak.

Kuda? Prepoznajem se, nepoznati glasu, što mi se javljaš. Prepoznajem se u suzama i gorčini iznemoglih i nejakih. Šta mi sve koristi. I njima ništa ne koristi, kad smo ovakvi, rođeni, kome smo još dužni i krivi. Naše je s nama.

Sve je palež i sramež nad nejakim i nemoćnim, kruha što traže rukama žuljevitim i stopalama iznemoglim.

Puteve nove izmišljaju samo da opstanu. Znanje mi nije koristilo. Odale su me oči. Nisu mogle izdržati svjetlost u duši žene a ni pucketanje sasušenih dasaka. Palež i krš, u meni moj u susretu sa ovom ženom i našom Pokrivenom čaršijom, spalio mi je vjerovanje u ljepotu života.

Voda se nagnula i ponijela me sa jednom gredom. Nosiva greda me odala. Ostao sam u viru i vrti me sama ni tamo ni ovamo. Ne pripadam ni ljudima ni zemlji. Tu sam, gušim se u suzama staraca. Vidio sam garež u plamenu. Pucketala su sasušena ljudska rebra, a vatre im iz očiju klize mojom mukom. Sasušio mi se i glas. Uspio sam još očima da kazujem. Samo za sebe, jer me niko nije ni slušao osim žene koja me svojom svjetlošću ugasila, kao ni starce esnafe, iz Bezistana. Vrisak sam njihov u njima prepoznao. U prvom osvanulom jutru poslije rušenja Pokrivene čaršije.

Nosim i sada kuknjavu i kletvu čovjekovu. Sjedili su na samom izlazu svoga bezistana i nabrajali redom za svojom Pokrivenom čaršijom. Razbacali alat, ljuto i srcem kleli.

Prepoznajem se, ja Šuaip, sin Numanov. Od vatre, vatra sam. I nikako da se ugasim.

- Sine, Numanov! Bilo je što je bilo. Neka se pamti i uči na pamćenju. Stišaj vatru u sebi. Zaprtaj je. Gdje god da pripadneš, nama il' njima, moraš blagost duše udahnuti u sve oko sebe, prihvati svjetlost žene i pođi uz nju.

Smiri se i slušaj. Vatra si, znam. Ne spaljuj! Slušaj i stišaj. Možda stignemo i tebe saslušati. Pun si muke i vatre, pa ćeš nam kazati svoj govor. Smiri se i slušaj.

Ovo je naša priča. Kazivaćemo je između sebe. Možeš slušati jer si još tu.

3.

Šta smo vam mi, esnafi, krivi! Jad i patnja. Život nam je tu u tim kuckanjima dana za danom. Naši ćepenci su naša sloboda smijeha i rahatluka, uz kahvu i muhabet. U nama je smijeh zadovoljstva s onim što se moglo u Pokrivenoj čaršiji skuckati. Istina, nikada dvije jake za vratom, kako narod veli, ali živjelo se od danas do sutra. A šta je vama falilo da i dalje živimo. Srušili ste nam ognjišta i starost nam jadom ispunili. Nije vam to trebalo, nije!

Moje će meni doći. Nikada od čovjeka. Čovjek je podložan sebi i svojim strastima i pohlepama. Čovjek je sam sebi, ponekad, neprijatelj. Navlači osvetu na sebe. Uzdiže suviše brzo svoja zadovoljenja. Nema mjere! Uzima i ruši. Gazi za svojim potrebama, koje ga guraju u bezizlaz.

- Čuo si Ejjuba - reče mi glas.
- Čuo sam, ali gdje sam ja ovo?
- Na sigurnom si, Šuaipe, sine Numanov - ponavlja glas.

Ne može ti čovjek nanijeti zla. Budi zadovoljan i sretan da ostaneš ovdje. Ako se vratiš među ljude, pa pokušaš da im kazuješ ovo svoje suočenje sa prostorom i vremenom o kojima ljudi ne znaju, proglasiće te ludim. Vikaće čaršija za tobom. Vikati kao za svisnulim i smijaće ti se.

Grohotom će se smijati, a pogotovu oni kojima bi se trebalo smijati, jer su mahniti, pomahnitali su od prigrabljenog bogatstva.

- Tu sam i ja, Ejjube terzijo. Ahbab od djetinjstva. Jaran i prijan. Oženili smo se sa dvije sestre i porodili šesnaestero djece i sve na hajr i selamet izveli.

Tvoji će se ručni radovi pamtiti. Zanat vezen gajtanima i umijećem. Odumro je u našoj čaršiji. Odumro, kao i mi, da ne kažem crko, bože me oprosti, kao i mi.

- Tu sam i ja, Ahmede, opančaru. Esnafluk nam je povezao sudbine. Slušam kako govoriš o Ejjubu, te i ja da kažem o tebi. Život nam projde u bezistanu. Starost nam unakaziše, kada se nismo ni nadali. Nepravda nam učinjena.

Tvoje vezene opanke. Ručni rad. Po vašarima cijele Bosne dičili su se s njima. I u šeher Sarajevu su bile čuvene i poznate. Pozlatile su ti i ruke. Pozlatile su i naš esnafluk. Pozlatile su i našu čaršiju.

Jadan je onaj ko se zadovoljava iz osvete i samoljublja, da bi se drugome udostojio i šićar za sebe prigrabio uz mnoštvo aferima. Nije imao pameti, pa ni mjere. Nabasa i zajoguni. Obaviti ili umrijeti. Obaviti, a nad kim? Nad nama. Halal mu vjera. Moćna ljudina. Od oka pamet. Dalekovid. Plaho dalekovid. Dobro je da smo ovdje.

Šućur, po hiljade puta. Spasismo se sramote. A nije naša. Naša je, jer se stidimo i za našeg čovjeka. Ne žali naš majstorluk, ionako nikome i nije potreban. Ručni rad zamro, a mogao je da cvjeta. Mogli smo da se ponosimo pred svima i onima što dolaze iz stranskih zemalja. Mogli, ali nije. Pa fajn.

- Tu sam i ja, Alija, brijaču. Slušam te kako kazuješ o našem Ahmedu, te deder da i ja štogod o tebi reknem.

Plah si bio, kao brico, plah. Imao si lagahnu ruku, pa insan i ne osjeti kada ga obriješ. Ama dojdi mi na brijanje, pa ne idemo odmah na stolicu, ma jok bolan. Sjednemo na sećiju, koju si imao u dućanu. Smotamo po cigaru, te ispušimo, preupitamo se za domaćinstva i insanske muhabete povedemo.

Onda si uzimao britvu i mazio je od onaj svoj izjedeni kajiš. Izjeden od vremena i tvojih godina. Koliko si ih naguro na njemu trljajući po njemu razne britve. Kad obriješ onda kažeš da nam bude hairli i nazdravlje.

Plaćali smo ko je koliko dao. Nije bilo cijene. Brijački dinar je bio halal. Šta je trgovaca otišlo na hadžiluk sa bricinim parama. Zađu po čaršiji, kad naume na hadž, te sabiru od brijača do brijača i daju svoje trgovačke pare, a uzimaju brijačeve. One su halalom zarađene. To je znano. Znano je to svakome u čaršiji.

Jedino što smo nosali zembilj kad pojdemo od kuće i kad se vraćamo kući. Ko biva i mi da kupimo mesa i koješta, pa ko pravi čaršijski majstori da odnesemo kući. Sreća što su zembilji bili zatvoreni pa niko nikome nije mogao viditi šta se nosi. Koliko smo puta natrpali u zembilj praznih i starih kesa. Zamotamo poneko drvo i tako, kobajagi i mi nosimo svojoj djeci.

Ama, jok! Otkud? Eto, obraz se moro sačuvati. A bilo je dana, ne mogu se griješiti, bilo je dana kada smo pune zembilje nosili kući, ali ne i svaki dan. Đe bi se stiglo da se svaki dan nosi kući. To bi bila baterma. Sito se fala bogu bilo, jest, ne može čovjek duše griješiti. Ne smije, sito se bilo.

Jednom ja blizu svoje kuće, a ono, čuje se, žena sica meso. Udara kima, ja malo poskočih avlijom i mislim sigurno će sogan-dolmu saviti ili sarmu, ko zna, ali najednom mi naum pade da nisam donio mesa, a žena ko žena, nejde u čaršiju, pa otkud joj meso. Malo osluhnuh, a ono se i iz komšijine avlije čuje sicalica. Pomislih da nije ko zaklo kurbana za kakav mudar, te nam poslao. Bilo kako bilo, omrsit ću se. Uđoh u kuću, a žena, preplašena, pobili ko bila krpa. Osta joj sicalica zamahnuta, a na sicalici komadi starih dimija.

- Ženo - a ona proplaka. Bi mi jasno.
- Biće i mesa. Ukloni to. Ne živimo za svitski obraz, već za svoj. Neka oni tamo sicaju, a mi kad mognemo.

Postidih se svoga zembilja i od tog dana sam nosio zembilj kad sam mogao da u njega šta kupim i ponesem kući.

Ti si, Alija, odmah sutradan ostavio zembilj, kad sam ti ja svoj hal ispričao. Zaredom su i drugi ostavljali zembilje. Jedino utorkom i petkom smo ih nosili, ali smo ih kućama pune odnosili. Neću da kazujem kako nam je bilo kada nam srušiše bezistan. Odoše naši ćepenci i obraz i nafaku nam uskratiše, te pobolismo i pomrsmo. Nazor, pukli smo od muke. Znam te, prije mene si puko, brate, od muke. Nisi od gladi, od čuđenja i stida.

Puko si. Najednom, ama ko dlan o dlan. A kakav si berber bio! To bi odužilo da kazujem. Koliko si djece osunetio, sevapa zaradio. Sirotinjsku, zađeš po džematima, samo ih povališ u ruke dvojice jakih ljudi i cap, dijete krisne, zaprašiš ilačom i sutri dan dijete na cesti igra se s ostalom djecom.

Iš'o si i na piraluke. Ih, neki su pravili sunetluke sa dvi-tri sofre jela. Pozivalo se na ručke. Ama ti, koliko ti dadnu, toliko si uzeo. Nikada se nisi cjenkao za svoj posao. Takav je adet bio. Site oči u esnafa. Site moj pobro, site. Nafakali para. Koliko imaš toliko ti je bilo i dosti. Ono, da nije bilo potreba, bilo je. Ama ko bi sve ljudske potrebe i mog'o namiriti. Ako je duša sita, a ono oči gladne budu. Tako je insan proklet, a kad je proklet, bježi od njega s kapom u ruci.

- Evo i mene, Alija, tu sam i dobro te čujem i razabirem što kazuješ. Lijep ti je divan. Ljudski i pošten. Puno bismo mi imali da kazujemo o našoj Pokrivenoj čaršiji. Sva naša nafaka, kao da je u njoj i urezana, te kada je srušiše i u nas džemre puče i nafaku nam ukinu. Nije svu. Ali dermana nismo imali. Ponos nam je esnafski pregažen. Kakva bruka! A vijek nam ljudski prođe u toj maloj pokrivenoj ulici.

Ćepenak do ćepenka. Nafaka do nafake. Insan do insana. Esnaf do esnafa. I svi smo imali svoju nafaku i svoj obraz. Bilo nam je fajn. Jedni kuckaju po kundurama, a drugi po biserima. Jedni vezu srmali gajtane po koporanima, a drugi kahvu peku da nam razgale dušu i mahabet otvore. Jedni nam jemeke spremaju i pite razvijaju, da prezalogajimo po malu porciju čorbali jemeka, a drugi unijeli očni vid i šare po bakrenim sahanima, ko igraju se majstorluka svojim, pa savatli sahani, džugumi i ibrici mame i nude se ljepotom.

Dokle bih ti ja, Alija, ponavljao, dokle, pobogu brate, kad sve znaš. A doli, pri dnu naše čaršije, zaljevi mirišu Medžidovi. Jest, prvi pravi slastičar u čaršiji. Znaš kad je pobjegao od babe, babo mu ljut ko sablja. Ih, kakav li je on kadaif znao razliti po velikoj bakrenoj tepsiji, aman jarabi, pa ništa od našeg majstorluka ne osta.

O, jazuk vam bilo djeco naša, jazuk! Nismo vala imali mejhane. To je fajn, nek nismo. Ono, kome se malo salivalo, on je posakrive donio u šiši i krao i od sebe i od svita gutljaj po gutljaj. Nikakav buhuzur nije nikome učinjen. Nikada. Sve veselo u našoj Pokrivenoj čaršiji. Sve.

Sjećaš li se Mata, Dalmatinaca, sa teškim i punim korpama ispred sebe. Nosali su ih na trbuhu, a kajiševi preko ramena, a štap, kad bi stali stavljali bi pod teret i tako se nadvikivali, veseli i rumeni.

- Viđaj što je roba, viđaj! Jeftino dam, samo da prodam! Viđaj što je češalj, ni gnjidu za sobom neće ostaviti, kamoli uš. Uzmi, čakiju, pravi švedski čelik, britve, ogledala, igala, igala, galaj igala, galaj igala! Navali, džaba dam samo da prodam. Pet igala, jedan češalj, čakiju i fala lijepo sve dam za dinar, samo za jedan dinar, jeftino dam samo da prodam. Navali, pa vidi što je roba.
- A, s druge strane Hazer viče:
- Popi, popi, friška kajmak boza! Kajmak boza, ljimùnata, nàvali, seljak, nàvali, pet kólača za dinar, pet kòvrtana, šàreni, slatki, masni, pèčeni.

Popi i pòjadi sve za jedan dinjar. Dinjar mi daj, pa da begam, jèftino dam samo da pobrgo prodam. Dođi, seljak, popi ljimùnata, popi, kad si sišo u čàršija. Danas, pa bog zna kada ćeš da siđeš. Popi, kod Hazera, kajmak boza. Popi, Hazer ti daje, popi!

Alija, sjećaš li se, ugura seljaku bozu u šake, a seljak je iskapi, a on Hazer već mu drugu čašu dodaje. Umoran i vruć iskapi i drugu, pa bi išo i zafaljuje, a Hazer poviče:

- Pljàti bòza, seljak, pljàti mi boza. Ohoj, džàndari, polìcijo, ohoj pópijo mi boza dvije i nije pljàtio. U rešt hoćeš, u rešt. Pljati moja krv i moj sirótinju i moj suze i moju gùrbetluk, dàbogda je bog ubio ko izmisli gurbetluk. Popio si dve boze, dve.

Seljak uplašen i prekinut na pola svoga zahvaljivanja, kako ga je počastio, a sad se brani da mu je Hazer nudio od sebe.

- Ljudino, dao si mi sam da popijem. Ma, kumio si me, pa nisam mogo da se obrvam žeđi i tvojoj časti, te popih, a sad mi išteš dva dinara.
- Ja tebi sèljak, ljùdino, dao jedna boza od mene, a ona drùga ti pljàti i moj djeca čèkaju da im donesem kruha, čèkaju. Jedno boza pljati, a jedna od mène čast.
- To je već ljudski! I jesam zajogunio, pa dvi odjednom. I ti imaš dušu i moraš nešto zaraditi.
- Jest, seljak, imam duša, imam. Boza, ljimùnata. Evo, seljak, popi malo ljimùnata, pola čaša džaba. Dinar si mi pljàtio, dinar je za mene gòlema ràbota. Nemoj da se brìgneš, neću da tražim. Neću, dece mi koju nisam vidio gódinu dena. Bog da ga utepa gùrbetluk. Da ga ubije so kuga. Popi pola čaša ljimunata, od mene.

Vidiš kako je crvena, sljatka i hladna. Tako, živ mi bio i deca puno imo, ko i ja dvanèstoro. Boza, ljimùnata! Navali, popi, popi, pa pljati. Ne pljati, popi!

- Zavoljeli su ga seljaci i naučili njegove marifetluke. Pa bi išli i za dinar popili bi dvije boze i pola čaše limunade i sve na isti način.

Alija, brate, život je bio u bezistanu, život. U po zime ljeta puno svijeta, kao ploda na razgranatoj voćki. Komori, kao da vjetar razgovara i njiše plod stabla. Tako i naše duše vesele i esnafske, sa malim grijehovima i velikim hvalama što smo živi i što kruha ima. Znali smo da se od nafake i od smrti neće pobjeći. Zato smo, možda, i prijatelji bili.

Na ulazu u bezistan, od glavne ceste, ondi đe se kasnije napravi velika kožara, stajao je Mujo, onaj sa Močila, imao dasku poširoku i dugu, te bi na njoj nared'o pečene budimke. Vik'o, brate, vik'o i doziv'o nafaku:

- Navali, navali narode! Vidi šta je budimka. Vidi bolan, ko krompir suha, ko šećer slatka, ko gurabija se topi u ustima. Navali, navali, dok je vruća, plaha je za jesti.

Ehej, vruće - majke glamočke - frtalj budimke po dinara, a more i za krunu, ko nejma polić. Ima ih, za svakoga, sa tri srca, sa pet srca, to su ove suhe i slatke, a ove su sa četiri srca i sa šest, mehke i slatke. Ne zapinju, plaho su fajn ko ima astmu, neće ga zadaviti. Same klize niz grlo. Navali, daću cijelu, pečenu, koju begenišeš za dva dinara, daću za dinar i po. Navali narode, dok je vruća, plaha je za jesti. I hladna je dobra, ali vruća je bolja.

- Alija! Ubi nas dert! Niko našem dertu ne htjede prići. Rastjeraše nas, kad smo se najmanje nadali. Izgibosmo u sebi. Izjela nas je sramota. Nije naša, amo svejedno. Mi platismo, pa čak i životima. Bi što bi. Valjda nam je takva sudbina.
- Hanider malo, Ramize! Hani! Nije dobro kukati nad onim što je prošlo. Da nije moralo tako biti, ne bi ni bilo. Plaho nam je i ovako. Plaho fino. Ven ti ono, malo prije, kazuješ o našem bezistanu i ljudima u njemu. Baš mi je ćejf da i ja kažem štogod.

Ti, a i svi. Znate da sam ja bio ko kakav ćata, pisar. Ono esnafski. Jest da sam i kuće preprodavo. I ljudima izbijao paru. Im'o ja svoju klupu, ondi u ćošku. Zapišem štogod. Napišem molbicu. Pismo koje. Slalo se i onda, pisalo se sinu iako je u tuđini. Otac je otac. Nije kriv što mu dijete služi tuđina. Ven, ovo je farz da vam kažem. Odskora je to. Poslije Franjine uprave.

Ono, iza onih pustošenja begovskog i aginskog. Budpošto im pootimaše imanja i popališe, dadoše im nekakve obligacije i da oprostiš tu je car fajdu poganjo. U to doba su nekako i došle prve gurbetđije u naš grad. Zvali smo ih Arnautima.

Sirotinja, brate. Golo i boso. Pošteni i radini ljudi. Pošli su vodom. Rekoh vodom, a ono bila je slatka i crvena. Da ja o tome ne duljim. Gladovalo se, i ope poimalo i stalo na noge. Tako ti je bilo i sa Hazerom.

O njemu bi' kazati ćeo. Zakleo se Hazer. Čudno se zakleo. Sjećam se, nije plakao, ali bio je crn, pa zelenilo kroz koščato lice prodire, a onaj nos, kao da je namirisao smrt. Čučao je kraj moje klupice i ponavljao:

- Veliš, Omer-efendija, nikakva ràbota ne možeme da nàprajme Kàletu?
- Ništa, Hazer. Dao si mu dukat i dao ti je deset dinara u zajam, ali do određenog dana. Nisi mu vratio, kako si obećao. Pogodba je pogodba. Propao ti je dukat. Propao, pa neka si ti njega donio i iz ropstva. Svejedno. Ne pomaže moje pisanje. Već se pomiri i radi svoj posao.
- Ne, taj dukat som nòsif ka hamàjlija, ka hamàjlija.

Nil go pónesof jenogo oficira. Svi, glèdana, a ćuek duša deli so ovoj svet. Ama, be ljùđi, ta ćùek je, iako nas vo žica drži.

Skočih i ha, ha. Tèško, tèško go izvlèkoh. Bòrije zasviriha. Dójdoha gólemi oficiri. Ingilezi, će me utèpaje.

Rob som. Som bif tùrski askèr i me zaròbiha vo arapske zemje. Amàn, šo naprajh. Pa nesom ja najpàmeten.

Dòđe onaj šo som go izvlèkof. Oblèkof nova unìforma. Mislim da som vo son. Nešto čitaha. Doma, ràzbrah, idem doma.

Ne, sam nejdem. Sedam godine sme vo ropstva. Ima nas dèvet dùše iz naš kraj.

Ne, sam nèjću. Svi da idemo doma, svi. I oni imaje deca. Glèdam, moji drùgari rěpaje, me ljùbet.

Onda onaj oficir šo som ga izvlèkof iz rèka mi prùži gòlem dùkat. Za spómen, za srèka, za ljùbof. Pare mi dàvaf.

Ne, sàkam pùška i fišèklije. Oni se gledaje. Što da činim. Vòlim pùška i babo mi ga volif.

I ja som ka Góranec ne som om Borje pódnu Gàlaić i Šar plànina. Ama se znàeme od bèšika. Ovčàri sme. Rèka imàme. Nèje ka Nil. Ama rèka je.

Se smijet. I dàdoha, dàdoha mi puška. I sega ga čùvam dóma. A dùkat mi go ote Kàle.

Hàram da mu je, hàram, Omer-efèndijo, hàram. Ama žimi dùša bàbova, Bèsa dàvani go plàti dùkat. Će go plàti. I još pàre će dàva. Dùkat će go vrnem.

- Tako smo se i upoznali. Moje je bilo da pišem. Dobro sam pisao na turskom i arapskom jeziku, ali malo je kome to pismo više i trebalo. Istina, naučio sam ja i novo pismo od austrijskih oficira. Valjalo mi je. Valjalo, ne mogu duše griješiti. Sve ove što rekoh i što je kazivao Hazer ne bi bilo važno da se jednog dana onaj... kako su ga zvali po čaršiji derbeder, Hajro, sin rahmetli Sulejmanov, oca mu čaršija zvala Suljica... nejse, Hajro osta rano bez oca, a majku nije ni zapamtio. Bio kod nekog bega i bilo mu je fajn. Ama i beg ofukari. Propade. U obligacijama nađe svoju propast. Dade ih budpošto i sve začas profućka. Osta bez igdje išta. Zakratko siromah je umro. A bio je, kako kažu, majka sirotinjska. Osta Hajro na cesti.

Znao je i on pisati, i bolje od mene. Išo u Ruždiju. Zvao sam ga, bilo bi i meni lakše. Dijelili bi, ali nije ćeo. Veli mi jedno jutro dok smo jeli vruć somunčić, poliven zejtinom i posoljen:

- Omer-efendija, fala ti što me zoveš na ovaj posao, ali ja hoću u školu. Hoću da završim i postanem čovjek. Hoću da se izvučem iz ovog života. Nisam ja beskućnik. Imam ja svoju kuću u svom srcu i nisam neradnik. Radim, vjeruj mi da radim. Cijele noći razmišljam i snujem. Uspjet ću. Kunem se, moram. Neće me čaršija skitnicom nazivati. Neće! Ne dam se ja! Neka sam i prošo godinama. Može i tako, ali para nemam. Nemam. Go sam ko prst. Šta da radim? Kako do para da dođem. Da mi je bar jedan dukat. Da krenem. Da maknem.

Nije mi bilo jasno šta da kažem Hajri sve dok ne spomenu dukat. Onda mi na um pade Hazer.

- Idi do Hazera, i reci mu da sam te ja posl'o. Kaži da ti je potreban dukat. Hazer će već nešto izmisliti.

A ja sam po bezistanu razglasio da se Hajro oženio nekom iz Travnika. Mlada ko kap rose. Ima i dijete. Čovjeka joj ubio konj. Eto, na pravdi boga. Časkom je to kolalo čaršijom. Hajri sam rek'o da kazuje, kako se oženio i bub'o sam po čaršiji, kako mu je mlada donijela sve, dukate, i grdne pare.

Hazeru je sve bilo jasno, kad mu je Hajro rekao da sam ga ja poslao i da mu je potreban dukat. Nije prošlo nekoliko dana, a Hajro u finim haljinama, kaže da mu je Hazer dao. Vrti glavom i ne vjeruje sebi.

- Znaš, bolan, šta mi je rekao Hazer.
- De da čujem. Kazuj!
- Ma, da odem do Kale Mike i da mu zakukam kako mi dijete po cijele noći plače i ko koceni se. Pa mi mlada hanuma ne može da spava. Te da zamolim Miku da mi štogod ilača spremi, da pare nisu u pitanju. Da mu kažem, koliko god išće da mu dam. Dao mi Hazer. Dao mi bolan stotinarku. Čitavu. Ruke su mu se tresle i ponavljao je:
- Vràtiću ga, vràtiti. Hoću, bèsu sam zàdao!
- Nisam ga razumio, ali ne znam kako ću. Plašim se onog sitnog čovjeka. Njegove su mi oči stalno ličile na zapušten bunar. Duboke, a sitne. Žmirkaju. To me, brate, Omer-efendija, plaši. More i policija imati posla.
- Hajro, sine, napravi kako ti je rekao svjetski vuk Hazer. Prošao je svijeta, i naslušo se i nagledo, a i preko leđa prebacio. Eto ti sutri dan Hajre. Tužan. Oči mu upale i psuje u sebi. Pokaza mu neku srču, pomalena, a unutri crvenkasta voda.
- Dao mi.
- Kazuj, kako je bilo. Kazuj mi po redu i sve.
- Otvotih ja vrata, a ono otud neki zagušljiv zrak zapahnu me i malo je falilo da ne padnem. Dućančić pun trava i kojekakvih uzlova, ama papirnih. Stajao sam dok se ne izvuče ispod zastora iz druge prostorije čovječuljak, povijen sav od neke igre i drhtanja. Naklanja se i krši rukama, utanjio glasom, kao da je propjevao, pa mi ne prestaje vikati:
- Mašalah, mašalah, Hajrudin-efendijo, mašalah! Ti ga mene stara i siromaha udostojio sa svoja ličnost i svoj ponos i svoje velika bogatstvo. Bujrum, bujrum.

Sjedi efendi Hajrudin, sjedi. Kakvo dan je svano za moje iznemogle kosti i moja sirotinja i moj srce. Čuo sam, a to je pravo i to je veliko dobro na tvoj babo rahmetli, babo, koji je bio dobar duša. Dženetlija i šehit. Velim za sin je ostavio ovaj svijet da uživa i bude prva čovek na čaršija.

Ostavio dobro zlato, pa zlato našlo zlato i to travničko. Iz golemi kuća i veliki dukati i pari. Aman, mašalah efendi Hajrudin. Žene kazuju da tvoj hanuma hurijo. Ljepota na sunce i mjesec. Hanumo tvoj sve ženi kazuju, kazuju kako ima bijelo lice. Nije ga vidio ni sunce ni mjesec. Bjelina i fino efendi Hajrudin, fino hanuma, kazuju hanume, kada navrate kod mene za ilač za savjet, za koji dukat u zajam na pirovi kada se i daju. Malo je to, ama tu je mozak. Pametna je glava ovaj Miko, ne kazujem ja za sebe. To kazala i rahmetli najveća beg u čaršiji. Ja, nije dobro da ime spominjemo. Umrla je beg. Umrla. Bog duša da mu prosti i halal mu bila sve što mu Miko davala za oni papiri. Čaršijski si čovjek, efendi Hajrudin. O, pa kazivala ljudi da je hanuma puno dukati donio i para i ljepoto i malo sabijo muško.

- Ne znam, Omer-efendija, otkud mi tada suze. Proplakao sam. Čuo sam prvi put da me neko pozvao punim imenom. Tako me jedino babo zvao.
- Da ga nije šta na mladi efendija. Da ga nije, daleko kuća na zla, slabo.
- Da, gospodine Miko, da, veliki bol. Hanuma oka ne sklapa. Ne spava, a niti jede. Plače dijete, a plače i ona. Ne znam ko mi je gori i šta mi je više žao. Dijete se koceni već dan i noć. Plače i proteže se. Još se ne koči, ali uhvatio nas je strah. Tek mu je druga godina. Pomozi, prijatelju, pomozi. Ne pitam za novac. Ne pitam! Ilača traži. Živ bio. Nadarićemo te i ja i hanuma. Pogotovu hanuma. Ona će ti dar donijeti. Hoće da ide u Travnik, tamo je poznavala nekog vašeg čovjeka. Davao joj je pomade za lice i mijenjala dukate.

Ne znam, nije me to briga, ali dijete, tu sabijicu, tog maksuma spašavaj. Kaže da zna onaj tamo u Travniku i ilač dobar da spremi, pa navrla da krenemo, a ja joj utuvio da i mi ovdi imamo. Imamo, vas, gospodine Miko. Vas.

- Ne preplaši se, efendi Hajrudin, ne preplaši se. Ja za vas i duša oca i lijepo lice na hanuma i duša na malo efendija sve ću da dam i učinim. Malo, malo, vreme i bude ilač, bude lijek. Sve ga uredim za vaša lijepo hanumo i sin na vas.
- Uzeo mi je čitavu banku, da mu milu...
- Ćuti, Hajro, ćuti! De, de, kazuj, šta je bilo dalje, kazuj.
- Šta da kazujem? Šta! Nema ni mjere ni vjere, ljudske. Dušu bi mi ugrabio za dinar. Misli da mu je kazivanje i ulizivanje mudra trgovina. Jok, nije! Vara seljake i otima im krvavo stečen dinar. Razmuti mu hipermungana i doda raznih mehlema, pa tjeraj. Došlo mi je da ga odalamim, pa makar i u rešt otišao.
- Uvjerava svijet da je on jedini, koji zna lijek od svih bolesti, moj Hajro, ali ničija do zore nije sjala, pa neće ni njegova. Stići će i njega sirotinjske suze, rane i uzdasi. Stići će! Ni prvi ni posljednji. Puna ih je čaršija, puna.

4.

Znaš li onog kasapa, Ćerima? Ćerim je aščiji Ahmedu davao meso na veresiju. Ćuško mu i tuško:

- De, lipi, de uzmi! Odaberi. Evo malo od vrata, malo od prsa, aha, evo koja kila i bubrežnjaka. Da, ti znaš plah je bubrežnjak za kupus kalju.

Jadni Ahmed aščija, snebivao se i nosio, a Ćerim kasap tefterio i jašta da je natefterio i preko mjere. Nahizo duga, pa na kraju pozvo Ahmeda na kahvu, beli mu je ta kahva i prisjela, pili i divanili, a divan gorak i crn. Nad Ahmedovom kućom crno se nadvilo. Hoće mu kuću u zalog.

Aščija, nekako meka sreca, pa čaršiju hranio na veresiju i kako je god skonto pokriva njegovo potraživanje od svita, njegovo dugovanje Ćamilu kasapu. Ali čaršija je čaršija, ima i poštenih, ali kao svagdje ima i izilica, pa bi izili i božiju kišu, a kamoli ne bi Ahmedove sogan-dolme, sarme, jahnije i bureke. Izili su i plaho falili. Ih, da je jedna fala stigla do kakva sultana i njemu bi se otvorio išćah i poželio bi da mu ne ostane ah, te bi naručio da mu donesu jemeka Ahmedovih.

Moj sinko, osta Ahmed na džadi. Sa ženom i djecom. Osta. I ne prođe malo, a ono ga vezali, kažu, lancima i tukli ga.

Pomahnito insan sa svojim imetkom, pomahnito. Žena. Rekoh, žena, i bolje da prećutim. Ova zlata vrijedi. Tako je. Može žena što ne može ni đavo. Može! I njegova je. Pukla pod žarom i pečom u Krajinu. Ehej, đe Krajina. Negdi oko kasabe Cazina, kažu da ima hodža i liječi. Ko zna kako, ama liječi. Kasnije su je prozvali vješticom, a ne hanumom. Ne znam zašto. Ko sramota što je išla sama po bijelom svijetu i ilača tražila svom dobrom i dragom Ahmedu. I našla je. Od hodže je došla sa Ahmedom u fijakeru a domalo puče ko lubenica Ćerim, kasap. Tamo u njega prvo mu oko oteklo a onda sav podbuho, vele da se nije moglo durati kako je riko. Baš ko krava za teletom. Vele, nisam ga čuo.

A Ahmedu, pošteni ljudi nagovoriše te sabraše njegova dugovanja. I eno ga, zna ga sva čaršija. Hećim koji ga htjede otpratiti u ludnicu, posta najbolji ahbab hodžin, upoznala ih Emina, žena Ahmedova. Sada se zijafete i paze.

I nemoj da si, Hajro, ljut na Miku, nemoj! Trgovina je takva. Nije halal. Haram je, ne uvijek, ali haman. Nije bolji ni Hazer, znam ja te njihove žice. Boluju da okrnje. Koliko toliko.

Nije što ljudima treba, već inat i dokazivanje trgovačkih marifetluka i lopovluka. Ono, Hazer ima pravo na svoj dukat. Ima pravo i Miko. Postupio je po pogodbi. Ljudski nije. Šta se toga neljudskog u čaršiji dešavalo i dešava.

Pisar sam. Znam više od ostalih, jer mi se ljudi žale. Nije da me se plaše ili udvore. Niti sam vlast, a niti bogataš. Običan čaršijski pisarčić. Gdje je mušterija tu je moja pisarnica. Obično ovdje oko bezistana. Imam peštathtu i pišem. Hajro. Čuo si za noćna prikazivanja oko džamija i harema. Sve je to nepravedno. I moja priča. Puno je u njoj podsmijeha. Nisam ni bijesan, a niti mi je dunjaluk tijesan. Već se griješim. Nikome nije od koristi moje kazivanje. Ni tebi! Tebi, Hajro, ponajmanje. Nikome ne odgovaram za svoje greške, jer ih kazujem onima koji čaršiji ne mogu dokazati da su izrečene iz mojih usta. Moja je smirenost u kazivanju. Hoću a plašim se. Rekao bih ja i drugima. Rekao bih i glavešinama, pojedoše sirotinjsku snagu a nejde mi se u rešt. Lakše mi je ovako. A, računam da bi moglo koristiti nekojem od vas. Tebi, Hajro, najviše. Tebi i otvoreno kazujem. Moje se sjećanje lagano gubi. Odnose godine. Osjećam kraj svijesti. Pričam, a mrtav sam.

Kakvi su to razgovori. Ni koristiti, a ni zaustaviti razgovor. Nikome od ćejfa, a meni ponajmanje. Teško je znati da tovariš dušu svačijim brigama i patnjama, a tovariš. Svejedno što nisi kadar ni svog samara do kraja da izneseš. Ne pamtim, Hajro, da mi je ikada ovako lijepo bilo ko sada. Nekakvo me milovanje spopalo ovdi ispod ramena. Neki haber. Neka. Moje je sve spremno za prijem.

5.

Imam jedan dukat na duši. Kazaću ti. Namaknem ja pazar oko jedne kuće. Neki doš'o iz Taslidže otuda iz Sandžaka, fin i rječit čovjek. Naš'o me, valjda ga uputili na mene. Te će ti on meni:

- Nisam iz vašeg vilajeta. Plaho mi se ćejfio ovaj kraj i bio bih rad štogod kućice u mirnoj mahali.
- Peke, kućica će se naći, a koliko dukata smije biti?
- Koliko vrijedi.
- Pih, baka trgovine - rekoh, a on samo izvija dim iz lule. Da ti ne duljim, našao sam kuću. Našao, i to u finoj mahali. Neki naš zanesenjak, napunili mu glavu da treba bježati, jado jadni, u Tursku, ko biva ovdje je sa dinom gotovo. Izmiješao se svijet svakakvih vjera. Taman, meni i pogoduje. Dobra, a pojeftina kuća, jer je nije on pravio. Naslijedio od dida.

Pazarim ja kuću, pojatu, tri krave, bukader kokošiju, kukuruzanu i nekoliko duluma zemlje dole u lukama, ama sve za deset šorvana. Kako god sam konto, imaću zarade. Prvo sam ćeo da Idriz-agi, ja ga svojevoljno agom nazva, a nije bio. Nije, to sam kasnije saznao. Skont'o je petnaest dukata. Kad noću, u neko doba, udaraju po meni, udaraju, mili moj sve sindžirima mokrim preko leđa. Čuo sam, neko podviknu:

- Udri, još pet puta! Nisam imao sna nekoliko noći. Smislim da je puno. Te se odreknem tri šorvana i donesem nijet da ću iskati dvanaest.

Noću ope, ne znam u koje doba, a ono u moje staklo neko zakuca dva puta. Ustadoh i nigdje nikog. Vikao sam i pitao ko je! Džaba!

Ništa za sobom nije ostavio taj što je kucao, osim srama, koji mi je cijedio znoj. Prokleo sam i sebe i svoj posao. Ujutru nađoh čovjeka i rekoh mu mašalah, pos'o je hajrom završen, Idriz-ago, samo ćageta da sredimo.

- Nisam aga! Nisam ni beg! Ni hafiz, a ni muderiz. Imam svoje ime i po imenu me zovi. To je pošteno i red.
- Taman, Idrizu, kuća je pet šorvana, komšija Sulejman četiri, a Latif dva šovrana. Eto, ko izlazi sve jedanaest šorvana.
- Bilhajr!
- Amin, Idrizu, - a u sebi se smijem i golicam dukatima, a sigurnost u dukatu se žuti.

Nikad više mira nisam imao. Uselio se dukat. Uselilo se pitanje. Svake noći glas i nečija ruka. Pitanja i ispružen dlan. Iscijedilo mi je i zdravlje i san. Osušilo mi se sve u meni. Vehnem! Veremim, a verem suh, pa guši. Tako tri noći, a onda, bolje i da ne pričam:

- Zašto je Sulejman četiri šorvana, a Latif dva?
- Sulejman je miran, nije nagal. Latif je galamdžija i naopak.
- Kazuj! Kazuj! Omer-efendija, istinu.
- Vidio sam kada mi je dlan jedne noći sasuo plamen u oči. Vrištao sam i skako po kući. Istrčao sam na ulicu i vikao vatra. Komšiluk se digo i tješi me, a kroz plamen vidim onaj dlan. Bježao sam, ali kuda, gorilo mi je u očima. Sušilo mi se u prsima.

Druge noći nisam mogao sabaha dočekati. Nisam, a neću ni da pričam šta je bilo. Otišao sam pravo do Idriza. Otišao u gluho doba noći i lupao po vratima. Drmao po mandalu, a onda iza vrata s ove strane nasmija mi se Idriz. U crnom ogrtaču i zelenoj kapici na glavi.

- Kuda ti, u gluhi vakat,
- Duh!
- Batali, bolan, insan! Kakav duh.
- Idriz.
- Idriz! Kakva te vilenština gonja? Kamo si zapro? Nisu te valjda prokleli, pa mira ni noću nemaš?
- Jesu!
- Ko bolan?
- Šorvani, tvoji šorvani!
- Pravo neka bude i treba proganjati haramli poslove. Već, daj i hajd.
- Šta daj?
- Dukat, koji si mi ponio da vratiš.
- Halali, Idrizu, vičem ja iz sveg glasa, a on uze dukat, podiže mandalu na vratima i nesta u mrak svoje velike avlije. Vičem ja, hvala ti, dermandžijo, hvala, spasitelju moga sna. Ništa nisam više čuo. Mrak i moja poniznost. Sva mi se ljudska snaga prelila u mjesečinu, koja se odnekud pojavi.

Valjda samo za mene, i nesta, kao bljesak munje. Sva se tišina i mrak oko nje svališe u moju glavu.

Nisam mislio o potrebi i svojoj starosti. Bježao sam od sebe u slobodu, u jutro, koje je najduže čekalo da smakne mrak sa svojih očiju. Zateklo me je na studencu, doli kod lipe, čučao sam i umivao se.

Grlio vjetar i pio jutro slomljenom snagom, koja mi se krala tri noći i četvrte kad nisam šenuo. Nisam smio izgovoriti ime Idrizovo, a osjećao sam ga pored sebe, kao svoju sjenku. Niko nije vidio moje oči i moj nemir.

Daleko od svijeta i njihovih očiju, slomio sam svoju grešku i vjerovao da će mi Idriz halaliti. Iako mi je pošteno platio, nije u zlatu, ali zlato nisam ni zaradio da dobijem. Uzeo sam ga sam i vratio. Pošteno, koliko je i nepošteno.

Hajro, to je ta noć. Noć o kojoj do tebi nikome nisam kazivao. Znamo Idriz i ja. I ti sada znaš.

Kako to, Omer-efendija, veliki ste ahbabi. To cijela čaršija zna i vidi i osjeti vaš ahbabluk.

Imaš pravo, Hajro, pravo imaš. Jesmo i više od ahbaba. Ama, to je bilo, ono što ti rekoh. Nikada me nije pitao, ništa više. Rekao je uz kahvu:

- Dobri su i Sulejman i Latif. Podjednako su dobri. Nije te proganjao onaj šorvan. Nije, proganjala te uvreda.
- Ko si ti, Idrize? - Pitao sam ga tog predvečerja uz kafu, a on se osmijehnu. Dobroćudan i znan čovjek. Ćuti, ne kazuje o sebi. Volio bih da mi kazuje. Znao bih s kim imam posla. Ovako, znam da je neobičan. Ima nekih zanovjetnih tajni. Zna, pa šta da ti duljim. Zna, ali dosta za sada. Već ti meni kazuj o Kale Miki. O njemu, Hazeru, i sebi. Šta bi, Hajro! Kazuj, da ovo otisnem malo od sebe, pa poslije ti makar opet dokrajčio priču. Kazuj, gdje ono stade?

6.

- Hazer nije imao mržnju, bilo je to nešto, kao želja. Otkupljanje od poreza. Bilo mi je lakše kada sam to uočio. Bolje je tako. I za mene i Hazera. Sva moja poniznost pretočila se kao u bezazlenu igru života. Odbacio sam pomisao na neku pritajenu osvetu. Pojavila mi se u mislima igrarija dječaka, bezazlena, a ipak ljudska i odrasla. Sravnjavanja na neobičan način, pomalo naivan, ali ipak uvjerljiv.

Plašio sam se zlih trenutaka koji su mogli da se izrode u meni. Griža savjesti koja bi se uvukla u moj nemir bila bi mi teža od svih batina koje bih bio spreman da podnosim, samo da dođem do novca i krenem dalje do nauke.

Hazer me gledao. Valjda je primijetio kako se u meni lomi istina na želju i nešto što je jače i od mene i istine.

- Mnogo, ti je teško pri duša? - bezvoljno me prenu Hazer.
- Da, ali nije prvi put čovjeku u životu teško.
- Moramo, Hajro! Moramo. Takof je život. Težak i hubav. Ujdurma će naprajme, pa posle će vidjime što će rabotimo.
- Igra, Hazer, nečasna koja će nas koštati obraza. Da je napustimo?
- Mazalah, do kraj će ideme.
- Tako smo Hazer i ja išli do kraja. Sutradan sam sprovodio sve u djelo kako mi je Hazer objasnio. Otišao sam pred Kale Miku u dućan i plakao, kršio ruke, lomio se u pojasu, dizao glavu. Proklinjao i Kale Miku i njegov otrov.

Dijete si mi otrovao. Ubiću. Ubit! Policiju, đe policija? Jedno dijete si mi ubio. Kale Miko se skupio uz tezgu i očiju ne skida sa mojih grčeva. Dođu grčevi, to su oni koji su me progonili kroz djetinjstvo i mladost. Oni koji su se sukobljavali sa životom.

Plačem i ko zna možda sam plakao za nekom svojom neuspjelom ljepotom ili ko zna, plakao sam. Sigurno i uvjerljivo. Drhtao i vikao. Kale Miko se trže i kao da se uvjerio da je stvar itekako ozbiljna, prigrli me. Odgurnuo sam ga i kriknuo:

- Ubico, dijete, dijete mi vrati!
- Aman, efendi Hajrudin, polako da ga čaršija ne sleti u moja dućan. Onda gotovo je sa moja život. Mi ćemo da nagodimo posla. Da nagodimo. Ti si ga mlado još efendijo, ti ga budeš imalo dijete za devet mjesec. Drugi sin, bolja sin. Tvoj. Jako, zdravo i pametno. Nemoj ga ti toliko da vičeš i kahariš svoj duša. Ja siromah, ja ga tebi platim. Dam ga ja tebi sto dinara. Veliko zeleno, papirno stotinarko. Kuku, moja nesrećo. Stotinarko posljednji paro moj. Posljednji.
- U tom času mi se probudila neka zvjerska žeđ i bijes. Skočio sam po njemu. Uhvatio sam ga za gušu i stegao. Kolao je očima i molio. Pomislio sam kako je jeftino dijete za njega.
- Dam ti, dam Hajrudin efendijo, pet stotina dinara, pet stotina.
- Vadi, vadi pare i dukat.
- Nemam ga ja dukati. Nemam! Ja sirota.
- Dukat!
- Pare sam strpao u njedra i vikao:
- Dukat. Donio mi je neki mali. Ne, taj! Onaj!
- Koji ga hoćeš? Nemam drugi dukat.
- Izgubio sam prisebnost, ponos i potegao handžar. Digao sam ga iznad glave i zario svom snagom u Kale Mikinu tezgu. Plakao je vičući:
- Evo ga sve. Sve! Nemoj da mi život uzmeš. Sve su ga tu.
- Prepoznao sam kad sam zavukao ruku u kesicu od kože i izvukao šaku dukata. Onaj je bio najveći i najljepši.

Sinule su mi oči Hazerove i strah da nije izgubio svoju hamajliju. Svoje čaranje i vjerovanje u čarke. Izvadio sam ga i bio je usječen Hazerov monogram i monogram onog oficira.

Sve je tačno kako mi je Hazer rekao. Sve. Izvukao sam handžar iz daske, strpao Hazerov dukat, šorvan u džep i rekao:

- Kale Miko, moli se Bogu i podijeli sirotinji sadaku. Da nisam našao ovaj dukat, ubio bih te. On je nevjerovatnom brzinom sakupio dukate, a bilo ih je mnogo.

Klanjao se, pregibao. Brada mu je drhtala. Žuta i rijetka. Idi u templ, idi, pomoli se i podijeli koju paru za sadaku što si ostao živ. Mlad sam, mogao bih te odležati. Mogao, zapamti i ni riječi po čaršiji. Ni riječi, ako ti je život drag.

- Ne, efendijo, ne. Neću ga nikome, nikome!

Još se čulo kako je nabrajao i kukao za zelenim stodinarkama, nabrajao i kleo na meni nejasnom jeziku. Bio sam izbezumljen kada sam vraćao Hazeru dukat. Plakao je Hazer, kao da mu je vraćen život. Tvrdio je da je sretan. Da je bogat.

Imam. Imam, hamajlija. Sreten som.

Zamrzio sam svoju dušu i svoj rod ljudski. Nije mi u krvi ovo što sam napravio, ali želio sam da se školujem. Želja mi je bila jača i od razuma. Kud god sam kretao, mislio sam na Kale Miku, koji je digao mnogo novaca sirotinji, varao i zavaravao da je nudio lijek. Osjetio sam da smo isti. Mnoštvo sirotinjskih očiju me gleda. Valjda su prepoznavali svoje dinare i rane. Nisu im pomogli Kale Mikini mehlemi. Krvare im i sada. Mrtvi su, ali meni se javljaju i guše me. Jauču. Čujem noćima jauke i kletve Kale Miki upućene i dijelim ih s njim.

Svejedno sam učio i završio i ti, Omer-efendijo, znaš, koliko sam sirotnji pomogao i tebi starom i iznemoglom, ali nisam imao mira dok nisam nad posteljom otišao bolesnom i iznemoglom Kale Miki i dao, vratio pet zelenih petstodinarki. On se smijao, smijao i molio me da ih uzmem.

- Neću ih više! Uzmi ga na sebe efendi Hajrudin. Uzmi, mene je dosta i ova oči koja me bodu i rane moja krvari. Neću ga! Ti si ih oteo od mene i tvoj je to harem. Nije ga moj. Sirotinja je i tebi vadio dušu. Ko moj dušu što vadiju, ali ne mogu. Jedni hoće, a drugi ga ne daju. Hoće da ga se ja dobro izmučim za suze sirotinjske što sam otvorio. Legao i otimao. I ti si ga, Hajrudin-efendija, na mene oteo i na sebe preuzeo kletve. Kunem se da jesi.

Bacio sam petstodinarke i pobjegao. Bježao sam, ali nikada neću pobjeći od glasova i kletvi, i sebe. Svuda me je pratila magla i onemoćalost. Razum mi se mutio. Propio sam se, Omer-efendija, propio.

Visoki opštinski činovnik. Polako, posakrive u početku, a onda. Bolje da me nema ni u ovom glasu čudnih naših razgovora o bezistanu i esnafima, kojima mi, o kojima je sada riječ, i ne pripadamo. To je drugi svijet. Svijet, pošten, a mi smo van pokrivene čaršije, van njihovih zlatnih ruku. Trgovci i zelenaši, šakali i šićardžije. Hulje!

- Hazer se oprao, vratio mi je deset dinara za svoj dukat. Došao u dućan đe se posla obavlja. Zagrlio me i halilili smo se. Bio je tužan. Nije se smijao na moju muku. Poštena zanatlija. Mudra i fiškal.

Uzeo ga Hazer samo svoj dukat. Svoja hemajlija, svoja mladost, ropstvo. Ti ga nisi, nisi efendi-Hajrudin.

Sramotno si ti. Tada ga nisi imao ni hanumo ni sin. Hazer me nadmudrio. Poštujem. Hazer se sjetio. Danas ga imaš lijepo hanumo. Čuo sam. Znam. Nećeš ga imati sreću. Nećeš, Hajrudin-efendijo. Moj strah te prokleo. Nije, dinari. Nije ono handžar i ono snaga u moj tezgo kad si zabo.

- Sudbina je to - čuo se glas Omer-efendijin. I nestao, zagubio se u mraku opkoljen šumovima.
- To sam ja, a ne sudbina. Ja sam ustuknuo pred životom. Htio sam više nego mi je pripadalo.

Ne vraćaj se natrag, u svijet mojih poroka, natrag u moj kijamet. Život mi je izgubio smisao. Prividne ljepote su me nagonile da vidim oči Kale Mikine, ispražnjene i mrtve u oštrici handžara. Cijelog života sam iznalazio opravdanja da budem ljut i na sebe i na druge. Iako sam znao da to nije tako strašna prevara, jer je prevaren jednom onaj koji je varao svaki dan, cijeli život. Ali, onaj krug oštrice, koja je sijevnula i zamrla srce Kale Mikino, ona žeđ u meni koja se zgrušala u pokret i mrak, bijes i ljutnja na nepravdu ljudsku, porodi u meni nepravdu i smoždi me cijelog života. Sve što mi se u životu dešavalo i ličilo na neprijatnost, pripisivao sam onom udaru handžara u tezgu Kale Mikinu. Sigurno sam znao da je u meni ostalo sve ljudsko. Ostalo u meni, ali nije živjelo u mojim očima, u srcu.

Ubijala me naglost, baš kao i ona oštrica handžara, zarila se a nije zakrvavila, ali je svojim blijeskom strah sasula u čovjeka i sasušila ga. Umirao je i umro od tog dana. Možda je tako i pravo, ali nije moje bilo da ja to činim. Pogriješio sam i žalim, zaboravio na ljude i na boga. Uronuo sam u svoju preveliku patnju i pio je, a ona je nadolazila i odnosila me sve pomamnije i sigurnije.

Pogotovu kada mi se udade kći, a ja zajogunio i ubio ih, ubio. Osta unuče, opet greška, samo. Siroče! Belaj, pa ne goni dalje, belaj za belajom! Nigdje mira, pa ni u mezaru. I ovdje sam bihuzur. Neka se obavlja volja pravde. Tako i treba jer je tako.

7.

O, Omer-efendijo, komšijo mezarski, komšijo životni, nekadašnji i današnji. Kazuj o Idrizu. Valjda nije među nama, pa ništa o njemu ne čujem. Kazuj dok smo bili živi, kako ti je ono govorio, kako ti je habere donosio.

- Zvao si me, oglašavam se, Hajrudine, ja Omer-efendija. Ni efendija ni Omer, već zemlja. Zvao si me i slušaj. Činim za ljubav ljudsku i vjernost zemljinu. Činim, a govor mi nije riječ. Misao. Kako je čuješ i kako ja tvoju čujem ne znam. Znam da vidim i osjećam. Ni miran, a ni nemiran živim i razmišljam. Moj govor su moja razmišljanja.
- Idrize. O, Idrize! Sva tvoja kazivanja su bila nejasna, a tačna. Kazuj de, kako se dešavalo! O, Idrize! Ne javlja se. Ko zna kakve su njegove igre i sada razvile krila, pa lebde i nanose i raznose istinu. Čuješ li, Hajro, čuješ da ga zovem i prizivam, ali džaba. Ven, ja ću tebi kazivati.

Otišao sam jednog jutra, prije sabaha, do njegove kuće. Lupam, udaram halkom o vrata, ama niko da se oglasi. Jutro, tek da progleda, a neko, ili nešto, beli sam vidio kroz kuruze, zanjiha svilu i nesta, baš ko kakva velika ptičurina. Ne prođe malo, a mandal se podiže.

- Ulazi der - reče mi Idriz. - Sjedi tu. Eto me.

Avlija mi je ličila na mezar u kojem, kao kroz kakav prozor, vidim ljepote ovog svijeta. Udisao sam i zadrijemao. Zaspao, a on, Idriz, umotan u zelenu plahtu razmiče zvijezde i ode, nestaje među zvijezdama. Još mi je ostala u očima bijela mu brada, kada se nagnuo i kao da je želio da me vidi.

Stresao sam se, a ono njegova ruka na mom ramenu. Trgoh se i zamolih da mi oprosti. On se osmjehnu, a meni ponesta želje da kazujem što sam došao.

- Ti, Omer-efendija, malo prošetao sa snom. Pa tup, među zvijezde. Neka, neka. Ono ti došao da vidimo šta ćemo sa onim softom.

Nema lijeka. Nije bolest. Kod njega je smrt. Baš je to isto, velim ti. Bio jedinac, siromah, jal bogat. Isto. Smrt. Ne govori o tome. Nije to naše. Nema lijeka. Velim ti, u Beč da ga šaljemo, jer nije bolest, već smrt. Ljudske pomoći nema. Džaba govor. Sestra će nam doniti kahvu. Vode ću nam izvaditi iz bunara. Dotle nabij svoju lulu, moja je već nabijena.

- Hajro!

Sestra mu je bila u jašmaku. Odleprša sa vjetrom iza kuće i osta miris ljepote i sjaj očiju. Samo oči i obrve sam vidio. Bolje bi bilo da nisam ni to vidio. Ne bi mi se onako Idriz podrugljivo nasmijao. Znao, a ja uzdahnuo. Star sam bio. Svejedno.

Vjeruj, žena može i mladost da vrati. Može. Gledam u Idriza, a on se smije. Najednom kao da će me tući, priđe mi i sklopi noge poda se. Fajn jutro, pod dudom. Nas dvojica na sećiji. Bole me njene oči, a on mi upade u misli:

- Ne djetinjaj! Korijen ti je sasušen. Nema hrane, pa ni snage. Grane su ti odumrle. Živi u tebi sjećanje. Od tog niko nema hajra. Morao si dosad doći pameti. Lijepa žena je kao iznenadan plamen. Opeče pa nestane.
- Nisi mi kazao da imaš brata. Ni da ti je u ratu nestao.
- Nisam, a kakva korist i da jesam. Mrtvi se ne diraju. Ostaše mu sitna djeca. Žena, ko žena. Mlada, a bome i lijepa. Ko zna?
- Ne drabonjaj, - podviknu Idriz na mene, a oči mu zasjaše vatrom. Zasukao glavu u desnu stranu, pa je digo nebu. Osta tako, kao da ga danila ufatila. Osluškuje, reklo bi se. Mene uhvati strah, a on opet oči otvori što je mogao više. Čudna mi se slika čovjekova ukaza. Ni mrtav, a vala ni živ. Bježao bih, ama ni da se maknem. U meni drhti nešto. Pokušah ustati, a ono, kao da sam privezan. Niotkud ni ptice ni vjetra. Idriz ćuti i u nebo gleda. Onako iskrivljen slomio mi je i ostatak snage. Pomislio sam da nismo već mrtvi, kad se blago pokreću i razumio sam. Razgovarao je. Neko mu je valjda odgovarao. Sve je bilo nejasno dok najednom Idriz ne podviknu da sam se uhvatio u ustima od straha i otvorenih usta ostao:
- Tebe! - vikao je Idriz. Pokrenuo je desnu ruku do čela u znak pozdrava i nastavio:
- Nisi li ti, Rizak, sin Fehimov, a unuk Salihov?
- Jesam.
- E, pa plaho. Već, kako si dospio. Bola te obladala. Kako ćeš zaostati? Jurišali. I vas nekolicina zašli plaho duboko.

Onda oni pošli jurišati i potjerali vaše. Aha, a vi ostali u kukuruzu. Dobro je da su kukuruzi bili visoki. Jeli kukuruze i misirače. Neka se živo ostalo. Ma, kani se proljeva. Zaustavićeš lako. Velim ti. Kad dođeš. Daću ti trave. Ojačat ćeš. Imaš nafake da živiš. Imaš, kad ti velim. Doći ćeš! Ma, kući, jašta, ven kući. Ih, nisi hajvan da me ne razumiš. To ti je ko san. Ti bolan sanjaš. Usuko te proljev. Ven kreni glavnom džadom, čim se oni povuku. Ne čekaj svoje. Ehej, Rizaku, eto te za dva reda. A sad odoh. Probudićeš se i biće ti lako oko srca. Kad dođeš, srešćemo se kod Omer-efendije. Da, pobogu, kod tvog brata.

- Stresao je tijelo i nešto šaptao. Oči je spustio zemlji, a onda mi povika:
- Omer-efendija, šta li si se tako umazlumio. Venda si pri svojoj. Uvrnuo si se kao mlađak. Digni grbine. Brat ti dolazi. Do džumaja u ovoj hefti. Hajde, reci der mu ženi! Reci, neka se djeca vesele. Babo im dolazi u ovoj hefti.
- Kako znaš? Kazuj! Ehej, Idrize! Brat mi je ubijen. Javili. Ne igraj se, čovječe! Život, čovjek je u pitanju.

Vikao sam, Hajro, vikao a on me samo gleda. Ćuti, ama ni riječi. Dosadio ja i sebi, a njemu i da ne govorim. Zastidih se. Pomislih, učen čovjek. Ko zna i ko je i kakav je. Stranac je. Što li je dogurao u naš kraj. Ih, đe Sandžak, a đe Bosna. Nešto ima.

- Kako ono, da nije od ujutro, prije svitanja, kroz kukuruze došao kući. Bože me oprosti. Nije star, a udovac. Valjda nije u zijanu đe bio. Ma, đavole, Bog te ubio, što mi se vrzmaš po glavi. Umukni već jednom u meni. Đe bi on, Idriz, išao kakvoj ženturači.
- Ma, jok! Kad ti velim. A iz mene ko ne znam ni sam kazati čeprka i razgara misao, kako je ono, jest ono, jest poodavno onaj hodža, išao noću nekoj ženi. Išao. Obljubio je i rodila. I hodža je čovjek. Nego. Imao je i ženu, pa opet mu zapela za oko. Kažu da je imala velike i crne oči. Kažu da je bila crna ko Arapka, a nije Arapka. Naša, odozgo kraj Vrbasa. I uzeo je hodža, a kako i ne bi. Lijepa, dobra i pametna i porodila mu bukadar djece. Momci, da ih se ne može insan nagledati. Istina, i ona prije nje, a ostala su zajedno, ona je porodila petoro-šestoro i svi živi i zdravi. Hodža ih ostavi. Umro čovjek i nije mu se mnogo ni za jazuk vezalo. Svakog čuda tri dana i kapak.

Pa, vala i Idriz. Ko zna? Dalje od mene. Neka je sve dalje. Neću da znam. Meni jest, znam da meni treba žensko. Šta mogu. Sabur, biće. Vraga će biti. Ako odem u zijan, onda će biti. Još sam u kuvetu. Šta je to šezdeset, ništa. Znam, pa tu sam se i rodio, znam kada je Selim-efendija sa drugom ženom u osamdesetoj dobio sina. Istina, onoj bi, Feridi, oko trideset. Eto, insan pametan. Umro je i Selim-efendija, a njoj osta i magaza, i dva sela, i kmetovi. Sve je to ona rašćerala. Sve. Prodala zemlju. Rasparčala sela. Magazu dade svom čovjeku, koji se dovezao i bome zakućiše kuću po modernijem vaktu. On je nagovori i odoše u Prizren. Kažu da je postao kujundžija i trgovac nakitom i zlatom.

Što i ja ne bih? Nisam ostario. Nisam, ja to najbolje znam. Noć mi je svjedok. Moj Hajro, i ja odlučih i krenuh za Idrizom. Zarek'o se da mu je otmem. Jesam, jer je Idriz bio i stariji nešto od mene. Bio, ali mladolik i uredan. Nisam znao koja je to žena. Nisam, ali kakva je da je, valjaće i meni. I zarek'o se ja, i održ'o riječ.

Išao za njim i još sam smislio da ću ići i na snagu, jer ću joj prijetiti da će sve mahale i sva čaršija saznati, kako joj dolazi neki došljo Idriz. Muhadžer iz Taslidže i mudrijaš.

Da ja idem snahi kazivati, kako će joj čovjek doći. Nisam hablek. Umro, i javili i potvrdili. On mene hableka. Neću, ven ću za njim. Znam s koje strane se vraća, vidio sam. On je to bio!

Došla noć, Hajro, mrkla i tuđa. Puna tuhafluka i belaja. Čučim ti ja pod njegovom tarabom i čekam. Završi i ezan za jaciju i čuju se niz mahalu udaranja bastuna i klepet nanula i kašljucanja. Vratili se sa jacije. Odoše kućama, a ja baš ko kakav hudam sjedim, seirim u zasjedi. Uvrtilo mi se neko žensko. Baš ovo kojem ide Idriz. Insan poblentavi kada mu se uvrti u život miris ženskog tijela. Eto i mene gonja želja, nefs, jest, dušman je nefs. Ama, drag dušman, mio i potreban ponekad. Ono halalom. Svaki muškarac, pa i žena, zna se, morala bi imati svoj halal, svog bračnog druga,

Noć izmiče, šušte kukuruzi i, kao da im se svila rasplela, pa noć kao svilena. Brinem, kako ću u ovakvoj noći počiniti zulum. Lampa je gorjela kod Idriza. Nije me vidio, a ni ja njega. Zastrti pendžeri.

8.

U neko doba, ni horoza ni namjernika na cesti, možda neki lopov gdjegod vako čuči i čeka da opljačka i ubije. Skamenio sam se pri pomisli da me najdu. Kakva bruka. Najednom mrak, i ono malo svjetla, iz Idrizove sobe, ugasilo se. Ugasilo se sve u meni, pa čak i volja da idem za Idrizom i da obljubim onu ženu.

Koraci, teški i odmjereni, kao da lome basamake za sobom, drvene i oprane. Zalupi vratima i ne zaključa. Oči su mi doletjele u odaje i zla pomisao uletjela u postelju mlade i lijepe Zejnebe. Uzalud sam ponavljao, haram, ali misao kao munja udari u mozak i zacvili od želje i pobude.

Zamače Idriz. Vidio sam ga. Imao je džube i kapicu na glavi. Nešto je nosio pod rukom i lagano provlačio svoju snagu. Valjda da ne poremeti svilenu noć kroz kukuruze u mrak do onih bedara. Ma čija li je to žena i fulja. Ova pomisao nadjača pomisao da se uvučem Zejnebi. Ko zna šta bi i bilo. Vako je bolje.

Vukao sam za sobom umor i san. Teturao i spoticao se o misirače i padao. On je samo išao. Zanesen, valjda, ljepotom koja ga čeka. Možda i kakav masan zalogaj ubaci u trbušinu. Nije to sirotinjska žena. One, jadne, nemaju vremena da misle o tome. Dosta im je dječurlije sa svojim čovjekom, jer drugo ništa osim sirotinje i djece i nemaju na ovom svijetu. Ubijaju i nerad i huju i želju sa dušekom. Tako se rasterete belaja. Makar su zadovoljni i siti, jedni drugih i ne pomisle kao ovaj Idriz, ko kad je njemu sada četerest ili trijest. Ih, grom je spalio, koja li je galija, koja mami i vako naoko učena čovjeka.

Ne vidjeh od svoje huje i sepet misli u glavušturi mojoj, ne viđah, kad zađosmo u harem. Udarih se ja u pogolem bašluk i ote mi se te povikah, afedersum, Azize, afedersum. Ostani miran i nek ti je zemlja lahka. Nisam, znaš, eto, zaš'o. Šejtanska noć me ponijela.

Šta li ja radim u haremu. Tup, pa pravo na bašluk rahmetli svoje žene, Adevije. Čuo sam, nasmijala mi se. Onda me zgrabila i zavukla u mezar. Kažu da sam tu noć skrenuo s pameti.

Svijet što kaže, ili je bilo ili će biti. Ne znam, koji je vakat bio. Ne znam i ko je ovaj Idriz, ama ja sam ga vidio, sjedio je u mihrabu Simidske džamije i učio. Mene su neki mravi podilazili i čapali, a ona, Adevija, ko u kakvom sobičku, i samo se ibreti, šta li to sa mnom bi. Kud zajoguni za bedrima neke žene, za koju sam vjerovao da Idriz ima. Nisam znao, kako da progovorim. Ni glasa ni suze.

Muka i hlad su obuzeli moje biće. Ko zna da li sam i živ tada bio. Možda sam još tada bio mrtav. Svašta je moguće, jer insan malo zna o sebi. Velim ti, Hajro, moj mezarski komšija, elem, nekako se ugurah uz Idriza. Našao sam se uz njega, a on kao da me i ne vidi. Glas mu mekan i umjeren. Niti viče, a niti svjetla pali. Mrak i džamijska memla se uselila u moju dušu pa me davi. Učio bih i ja, ali ni glasa da ispustim, a kamo li da učim.

Smirio sam se. Nema mrava, a ni Adevijinih očiju. Peče, brate, boli ono ćutanje. Onaj njen mezar, kao da je i on ljut na mene. Iznenadila se. Možda se sjetila kako sam joj, dok je bila živa, govorio da bih volio na hadž. Čudi se i prezire me. Eto belaja, i mrtvoj ženi nanesoh muku i nemir. Ostala je uz svoj prozor. Ne znam šta je vidjela, ali je bila presretna kad mi je okrenula leđa i kad su me neke ruke prenijele. Kažem, prenijele, jer se ne sjećam, kako sam izašao iz mezara za koji sam se spotakao. Nije me, valjda, Adevija svukla unutra, vidio sam je. Kažu da sam ćaknut. Neka, ali ja neke stvari znam.

Jutro nikako da dođe, a meni su se počeli javljati glasovi, i strava me obuzimala. Nestalo je i Idriza, a ja sam u nekakvom kolu. Igraju kolo i gurkaju me sada tamo, pa vamo. Počeše me vući i za uši i udarati ispod rebara. Neki su mi otvorili usta i sipali bijes u mene. Vrištao sam i spoticao se po džamiji, kojoj nisam nalazio kraja. Nisam ni znao, kako da se zaustavim. Sa svih strana vrisak u meni slijevao svoj kraj moga razuma. Osjećao sam da sam pri kraju i pokušavao sam da sakupim volju i smirim ovaj nered.

Džematlije, koje su došle na sabah i jutro koje se osmjehnulo kroz demire pendžere, zatekli su me na podu kraj ulaza u džamiju. Dolazili su na toube i pitali se šta mi bi. Kako to da obijelih.

- Pa ljudi, Omer-efendija je obijelio za jednu noć - vikao je zelenar Haso.

Pobjegao sam i nestao. Kažu da su me tri dana tražili po čaršiji, a neki čovjek sa Ponira me prepoznao, valjda sam mu molbu pisao, ili pismo, te se smilovao i uveo u kuću. Okrijepio me mlijekom, sirom i maslom. Liječio me nekim travama, ali džaba. Čaršija me otpisala. Mislili su da sam se ugušio u Vrbasu, jer je tih dana padala kiša, a voda mi tijelo još nije izbacila. Narod svašta vjeruje kada nije prezaposlen. Onda me, za neki dan, sveo čovjek u čaršiju i odveo u bezistan.

Ljudi se okupili oko mene i ibrete se, a čovjeka zapitkuju. Haman heftu dana se u bezistanu nije radilo, ven prepričavalo. Svakom je bilo začudo kako sam potpuno za jednu noć pobijelio. Meni je sve bilo jasno. Znao sam ko sve zna i nisam ništa odgovarao. Njih je najviše ljutilo što šutim, te mi nagrnuše dolaziti da im pišem, ko biva, pisma i molbe, a baš posla, ven hoće da zametnu muhabet. Poneku i ja reknem, ali tako je reknem da iz nje, ama baš više ništa ne mogu izvući. I prije nego što će džumaj, eto ti Idriza. Smije se i grli me.

- Omer-efendija, bihuzur si od esnafa. Nije ni čudo, njihov si, pa ljudi moraju sve o tebi i znati. Kazuj im. Neka te se kane, ako neće govoriće da si blentav.
- Blentav nisam, a kaharli jesam! Ti znaš bolje od mene. Ti si, Idrize, ponekad nevidljiv. Viđao sam te kada si dolazio iz kukuruza, a nisam da si prolazio pored mene da uđeš u svoju kuću. Viđao sam te đe hodaš po džamiji i bio uza te, a nisam nikada čuo kako si izlazio. I ne znam otkuda ja u mezaru rahmetli svoje Adevije. Strah i šteta. Haram i neljudsko. I nemoj mi više vikati ahbabu. Nismo, ti si nešto što ja ne znam, a ja sam ono što ti znaš, i nije pravo.

Učen si i ko zna u kakvoj sve vještini. Puno je kitaba sa čudnim zapisima. I ja sam ih gledao i čitao, ali onaj zna o njima ko im pronađe ključ. Jest, treba znati odvezati čvor onih uvrnutih i zavrnutih harfova i tu ko pronađe rješenje, taj ima ključ. Ostalo je lako. Eto, neko je i tebi razjasnio. Imaš tajnu nekog opasnog zapisa ili tilisuma i možeš možda svašta učiniti čovjeku.

Teško se tvojoj duši. Teško ti se, Idrize! Ne bih ti bio u koži. Ne znam šta imaš protiv mene, ali tvoje je ovo maslo. Obijelih za jednu noć i tako mi se ukaza da sam u mezaru Adevijinom, ama ja znam da se to meni učinilo. U mezaru je kostur, a ne žena. Nije žena.

Tako ja njemu, a on prošapta i tek se osmjehnu na mog brata.

- Omere, viče moj brat, a očima prelazi po meni skuhljanom od života.
- Brate, otkud, pa mi smo te, bože me oprosti, već isplakali. Kako bi. Jesi li kukuruze jeo, proljev dobio i oslabio. I jurišo si, i jurišali su, i opet oni tvoji, i ko zna. Ma brate, haman si živ. Ono nije živ, ven mrtav.

On plače, plače i vjeruje da sam poremetio umom. Osjećam da vjeruje, ama ja nemam riječi da mu kažem, moju muku. Nemam!

Onda se brat okrenu Idrizu, pa ga gleda, a blago crvenilo obli bijelo iscrpljeno lice moga brata, pa će ti on:

- Hadži Idriz-efendija! Jest, vallahi! Ti si! Rekao si mi u snu sve. Rekao si i da ću te zateći kod brata i da ću ostati živ, jer imam još nafake. Usnio sam te u najtežem času. Bio sam u vatri. Gorjelo mi je sve. Groznica, a i proljev! O, brate hadži Idriz-efendijo!
- Prestani, brate Rizak. Zar ne vidiš da ga nema. Otišao, kao da nije ni bio među nama. Rizak je bio mnogo pobožan čovjek. Zaćutao je, a usne su mu se pomicale. Znao sam da se moli Bogu.

Odveo sam brata kući, nije me ni usput, a ni ikad kasnije pitao što je to sa mnom bilo. Ponašao se kao da je sve znao. Ne mogu kazivati kako je kod njegove kuće bilo. Uplašili se najprije. Znali su o meni neke čudne stvari, pa onaj njegov mlađi sin povika:

- Majka, eno amidža izvadio babu iz mezara. Usto nam babo iz mrtvih. Nije amidža ćeo Adeviju, već babu našeg. Babu nam izvadio iz mezara! Dragi moj amidža, fala i živ nam i zdrav bio puno godina. Babu nam izvadio. Žena se ukočila i ne miče očima, a stariji sin prihvati oca, te ga unese u postelju. Donese mu sirćetli krpe, te ga umotao.
- Majko, vidiš da se babo vratio iz rata. Sudbina.

Dijete je tako čulo o svom amidži od vas! I nije čudo što tako bezazleno misli i govori.

Žena izgovori:

- Vratio se Rizak!

Kako izgovori tako i pade.

Eto veselja u kući moga brata. Ušla im bola i liječili se dugo, ali i izliječili, i fajn su živjeli. A ja, moj Hajro, moj mezarski komšijo, nastavio izluđivati i sebe i svijet. Rasla je u meni strast, rasla i prerasla u bolest. Ni živ ni mrtav, a osjećam sve. Znam kako mi je, a drugi ne znaju. Nisam mogao stati. Opirao sam se, ali, prokletnica, vatrena zmija liže uza me i niza me. Odnosi me.

9.

Propio sam se. Nesretno i besramno, U početku sam krio. Svijet i čaršija su bili dio mene, moje nafake i moga imena. Nepopravljiv sam, govorio sam sebi u časovima pijančenja, a onda batali, sve, pa i obraz.

Vuklo me, a nisam želio. Ulazio sam u džamiju, a džamijska vrata su u svako doba dana otvorena. Ulazio i pravo na šerefu. Bilo mi je ko na kakvom čardaku. Ponio bih sira travničkog, koji paradajz i kruha.

Sišu bih sakrio pod kaput, i tako, dan za danom. Krio sam se da ne vide mahaljani da ulazim u džamiju. Krio i na šerefi teferičio. U početku litra mi bila dosta, a kasnije i malo, te sam se tako opijao i zaspivao. Sanjao sam ja svašta. Ko zna da li je bivao san ili java. Mene to više nije ni bilo briga. Bilo mi je lijepo i daleko sam bio od svijeta. Noću bih dugo molio Adeviju da mi oprosti što sam se u ovim godinama probekrijo, ali sudbina. Ona sva u onom bašluku, kao da je iscijedila samo oči i vidio sam je na bašluku, oči me gledaju, i tužne, tužne, brate Hajro. Ama, šta sam mogao.

Dolazio je noću i Idriz, a bio je hadžija. To sam saznao onog dana od kada se krijem od njega. Bio pazarni dan, a kod mene navalili, te pišem pisma, molbice i žalbice, a on mi dođe i reče:

- Doći će ti hadži Junuz, pa onda i ja. Neka Junuz sačeka onog čovjeka. Ako čovjek dođe prije mene, neka me sačekaju, a ja odoh u Jajce, pa vamo opet. Moja su to posla.

Kasnije mi je rekao da je išao i tražio, ako mu se može halaliti trideset dinara. Iskao od trgovca vunom i medom, Hakije iz Jajca, i ovaj mu ih dao. Halalom da ih ne mora vratiti, a onda mu na vratima rekao:

- Znaš li ti, Hakija, da i nisu ovih trideset dinara tvojih. Prevario si na vagi, a kastiš na hadž, pa ne biva tako. Ahbabi smo. Onaj hadž, kad smo ono išli zajedno, i sam znaš da ti nije sahi. Haram, brate, para haram!
- Dođe mi hadži Junuz, sitan i sušičav starac, pa zasuk'o brčiće i cupka štapom po kaldrmi. Eto ti i čovjeka iz Skender-Vakufa, ljudina u snazi i tuzi. Nazva selam i čučnu pokraj hadži Junuza, a ovaj usitnio:
- Jok! Batali, batali! Ne more, rekoh! Jok, danas je zadnji dan, pa imaš, imaš! Ako nejma, zna se. Propade ti onih trista dinara, a pazar se batali i pos'o završen.
- Ma, hadžija, ma robe božiji - a hadži Junuz ga ošinu bastunom.
- Ne pominji Boga, ne dozivaj! Ugursuze!
- Ma bolan, hadži Junuze, ma djeca, ma tri stotine dinara nije šala. Prodo sam sve da to kućice kupim i ono oko nje. Ma šta je trideset, ma trideset dinara nije nikakva para, kad sam ti dao toliku paru. Smiluj se.

Moli i haman da zaplače, i gleda u mene jadnika, valjda da i ja koju kažem, a ja okrećem glavu od hadži Junuza, jer iz mene udara ona prokletnica. U tom se pojavi Idriz, e tada sam saznao da je hadžija i kad ga ugleda hadži Junuz, skoči, kao da ga je ošinula kobila u stražnjicu, te poskoči, teško dotičući ramena Idrizova, i viče, haman plače:

- Pobogu brate, hadži Idrize, ma otkud ti u ove krajeve, zabačene i goletne. Otkud, ma valjda nisi iz mrtvih. Ih, rekoše da su te ubili delili. Oni koji su te vodili kroz pustinju. Vele da te niko nije ni vidio ni oko Bejtulaha, ni na Mini, ama baš nigdi. Ma, kako bi? Šta bi? Dobro je da te vidjeh, aman, kako ono bi sa delilima. Nisu te valjda ubili?

Ah, mene smetenjaka, kako će ubiti, kad si ovdi. A imo si puno zlata, neko te valjda i izd'o. Kako oni delili, oni crni vodiči, saznaše. Ih, doš'o, pa mene naš'o.

- Eh, pa selam alejkjum, hadži Junuz efendija - reče Idriz i nastavi.
- Dunjalek, od danas do sutra, a to sutra je tako blizu da nije ni sutra. Ven, da posla obavimo - okrenu se čovjeku te ga po imenu pozva.
- Ti, Ragibe, duguješ hadži Junuzu trideset dinara?

Čovjek se uplaši, podigne fes, te ga opet ostavi na glavi, pa crveni i drhti, i nekako usplahireno povika:

- Ubijte, ma, ubijte me, učeni ljudi! Sirota sam, ama pošten! Jesam, ubijte, učeni ste, vidim! Venda si ti, efendija, neki kadija. Jašta si, dok ti vako hadži Junuz liska, liska ti se, brate, ma ko si da si.
- Ne pregoni - reče hadži Idriz-efendija. Podiže pojas i zavuče ruku u šalvare.
- Hah, evo ih. Na, Ragibe! Vrati dug. I halal ti.
- Ama, kada ti moram vratiti? - pita Ragib i crveni ko fes, kojeg je zgužvao da će ga morati dati na kalup kod Klupe.
- Halal ti bilo i ovog i onog svijeta. Uzmi i vrati. Pogodba je pogodba. De, de, ne gledaj - Ragibu ugura novac u ruke hadži Idriz-efendija, a hadžija se upiljio sitnim okicama u hadži Idriza i ne trepće.
- Eto, hadžija, pare, uzmi, halalom su dobivene, u hajr ćeš ih i potrošiti. Ako nećeš ti, hoće neko drugi.

Hadži Junuz, žut kao vosak, a usne mu poplavile i ne miče ih. Venda je umro, pomislih ja, a on, ni habere ni avaza, ama ni života. Ven se prevali na moju klupicu i osta. Hadži Idriz mu reče:

- Ahbabe, ne boj se. Sve je među nama ljudski.
- Ma, jest, ama kako si znao da je ovaj dužan i da se ovdi imamo danas sastati. Sada mi je ponešto jasno. Ono sa delilima si udesio i nisu te ubili, venda si ti njih ubio - pita hadži Junuz i gleda u lice Idrizovo, a ono se razvuklo u smijeh.
- Beli ih nisam ubio! Đe bi mi duša, a na hadž pošao. Već sam ih natjerao, te su me nosili kroz pustinju, kroz onaj pijesak što kolje i zamiče trag svakom životu. Eto, prije vas sam stigao. Ono, viđao sam ja vas i kod Mine, kada si ti bacao kamenčiće na šejtane, a oni te obladali i nagone te da ne propustiš zlato kod onog Arapina u dućanu. Cjenkao si se. Cjenkao. Kamenje si bacao, jako sitno. Valjda si se uortačio. Ko zna? Bilo, pa prošlo, ama ovo što si bihuzurio ovog poštenog čovjeka, nije ti dobro. Nisam mogao spavati od njegovih muka i briga.
- Maksuz ti je selam Ekrem, onaj, iz Jajca, hadži Ekrem. Ih, kako se ne sjećaš. Znaš da je tovar srebra i zlata prenio, te ovdi, kukala mu majka, stostruko zarađivao, i helać će mu otići. Hoće!

Podiže se hadži Idriz i ode, a Ragib poljubi u ruku hadži Junuza, koji mu dade neka ćageta i reče:

- Halali, sinko! Zaslijepio me šejtan, nisam te čestito ni vidio, a ni čuo. Neka ti je hairli i sa srećom, da porod golem imaš i mal golem stečeš.
- Amin, i ti hadži Junuzaga, dženet da zaradiš i grijehe da ti Allah oprosti - reče Ragib, udalji se.

Ostasmo hadži Junuz i ja sami. Gleda on u me, te će ti:

- Kako tvoja posla? Ima li, zapišeš li štogod?
- Šućur, hadži Junuz-efendija.
- Tako, kad insan ima malo, ono mu je i slatko. Ven uzmi der ovo parica. Trijest dinara. Čudno li dođoše.

Ma ko li je ovaj hadži Idriz, da se nije Azrail u njega prerušio. Može to, može. Aman jarabi, da nije došao po moju dušu.

O, meleki, džini, vi dobri, odoh i ja. Odoh, sve ću svoje da podijelim, i kuće, i zemlju, i magazu, i sve. Svačije je to, a ne samo moje. Što će mi?

- Hadži Junuz-efendija je, poguren, usitnio korake, i kao da leti prema kući kroz bezistan i viče, viče, a esnafi izašli, pa se čude, pitaju šta li mu bi. Gledaju u mene, a ja stežem ono trijest dinara u šaci i molim boga da hadži Junuz što brže zamakne. I otišao je.

Mnogo je toga uvakufio, a mnogo toga sirotinji podijelio. Sinu nije ništa ostavio. Ništa, a njega je imao jednog. Ostala mu kuća i bogata žena. Sin je bio zadovoljan, jer je znao da mu je dao nauku. Učio je u Carigradu, nije šala i snašao se lako i brzo. Hadži Junuz-efendija je poslije toga brzo umro. Pričao je:

- Kod Omer-efendije, ćate, dolazi Azrail u obliku insana kojeg su delili ubili i opljačkali u pustinji. Znamo to svi. To mi je poručio i Ekrem iz Jajca i odmah poslije toga umro, a sada je venda red i na mene. Eto, neka ljudi znaju. Hadži Idriz je umro, a ovo je sada Azril u njegovom liku i ne mere drugačije biti. Otkud bih znao da je posao između mene i onog čovjeka baš tako uređen.

Nije prošlo malo, a telal Nasko, na ćošku kod Ferhadpašine džamije, izvija rukom i udara i cupka, a bubanj se razliježe na poziv, na novi haber.

Moj Hajro, svjetina željna novine i munafetluka, pa hrli sa svih strana. Udara Nasko, glave iskrenute u jednu stranu, kao da osluškuje topot znatiželjnih insana i kao da se igra i naslađuje, jer na njegov haber se okupljaju. Udara, a onda usitnio i ubrzao, pa najednom lupi snažno i odsječno, a glas bubnja se razli po sokacima i niko ni avaza ne daje od sebe. Nasko se izvi iznad povijenih leđa svoga koparana te otpoče:

- Čujte, počujte! Ko nije ovdi i ne čuje neka mu se kaže. Čujte počujte!

Svjetina zavika, nestrpljiva i žedna habera:

- Odapni der već jednom, Naskane. Vakat je, i mi da znamo.

Nasko se smiješi i opet ispočetka:

- Čujte, aman, čujte počujte, velika se ujdurma sprema! Hadži Junuz-efendija veliki imetak ostavio i nijet učinio da se taj imetak sirotinji podijeli i pošteno za dušu hadži Junuzovu razdijeli. Jednu je želju izreko: da svako ko primi blago, bilo koje vrste, za dušu Junuzovu prouči. Eto, narode, čuli ste i zapamtili, pa kome bude suđeno da dobije neka se odmah pripremi i da prouči, da mu halal bude, a ko ne prouči neka se pripremi da na ćupriji izgubi što je na ćupriji dobio. Tako je bivalo od stara zemana, ako se sada nije šta poremetilo.
- Hajro, ču li ti mene? Istina je. Nikada ni ja nisam saznao o hadži Idrizu. Znam samo da je svojim ponašanjem ličio na derviša. Venda je bio u nekoj tekiji i šejh. Znao je! Nešto ga je njemu znano nosilo.