Alić, Džemaludin

Ništa se ne miče a voda žubori.
Sveto je svako izvorište.
Ustani, operi noge, obuj cipele
i iziđi u taj grad.
Nađi u prašini njegove kule
i počuj njegova zvonka glasila.
Hram, džamiju, crkve, samostane, sahat-kule.
I knjigu ćeš svoju pročitati na putu.
Ona je posula naselje.
Tako ćeš, peripatetiče,
zaći u sve što ti je bilo blizu
a ostalo nepoznato,
Jer stigao nisi da sve knjige otvoriš.
Tamo u jarku leže Faust i Braća Karamazovi,
do njih Derviš i smrt, Starac i more,
Zločin i kazna, Pikvikov klub i Hadži Murat.
A dolje, niz Miljacku, polijegali su
Cvjetovi zla, Dekameron i Božanstvena komedija.
Niz vodu posve prirodno sad klasici teku,
uzvodno trse se nadrealisti
s Oskarom Davičom na čelu
koji prkosno neprijatelju u brk dovikuje:
"Dalje! Dalje! Dalje!"
A na ulazu u porobljeni dio grada,
posve u hladu, Danteov vodič pročita:
"O, vi koji ulazite,
ostavite svaku nadu!"
Sagni se. Pomiluj nerazvrstanu travku.
Možda dotakneš prah Babilonske biblioteke,
a možda u Vijećnici načas budeš,
i začuješ kako u Aleksandriji
Kavafi stari uzvikuje:
"Natrag, barbari!"
Ipak, barbari ruše naš grad
i posvuda su spaljene knjige.
Njih sad čitaju mrtvi narodi,
Ptice, vjetar i ribe.